Иако је са својим родитељима као осмогодишње дете био приморан да напусти родни крај, Сарајево и Соколац, др Марко Радовић, радијацијски онколог из Београда, није заборавио свој завичај. У детињим очима понео је све његове лепоте, а када је одрастао наставио је да га чува од заборава.
У протеклих десетак година успео је да сакупи и сачува више од 300 одевних предмета народне ношње и других драгоцености у виду записа обичаја, као што су здравице, народне песме и игре…
Игре са Гласинца
Сакупљени материјал је објавио у књизи „Народна ношња, игре и пјесме са Гласинца”. Примерке из своје збирке имао је прилике да покаже на више ревија народне ношње, фото и видео пројеката.
Тренутно се бави истраживањем пљоски (чутура), које су неодвојиве од здравица, а о њима би волео да ускоро направи и монографију и овај предмет прикаже са занатског, ликовно-естетског и обредног аспекта.
Љубав према народним ношњама
Имао је само 13 година када се придружио Културно-уметничком друштву „Диоген” у Сурчину. Играјући у колу, каже, заволео је народне ношње из многих крајева некадашње Југославије.
– Нарочито ме је занимало каква је била ношња у мом завичају и баба Кова ми је исплела чарапе какве су се некад носиле на гласиначком подручју. Желео сам да сакупим комплет ношње којu ћу носити у свечаним приликама као што је, на пример, породична слава Свети Никола. То није било нимало лако јер су време и рат учинили своје. Ипак, захваљујући великој упорности, помоћи рођака и људи добре воље, успео сам у томе. Касније сам одлучио да истражујем и сакупљам ношњу из других српских крајева, па сам ишао у београдску Посавину, на Стару Планину, Пријепоље, Пљевља, Фочу – прича наш саговорник.
Све досад прикупљено 37-годишњи Марко Радовић чува у скромној кући у Сурчину. У колекцији се налази и женска хаљина са Змијања коју краси вез плаве и црне боје. Због своје лепоте и изузетне вредности змијањски вез је на Унесковој листи нематеријалне културне баштине. Ту су и женски јелеци извезени златном и сребрном жицом, долактице – одевни предмет с краћим рукавима, до лакта, копорани, као и женска ношња из београдске Посавине која се на свадбама спорадично носила све до осамдесетих година прошлог века. Неки делови ове одеће израђени су од скупе кадифе са срмом и вредели су као пар волова. Ова одећа је била доступна само женама из имућних породица и представљала је статусни симбол.
Не одустаје од завичајне традиције
Др Марко Радовић показује и несвакидашњу бугар-кабаницу која се спомиње и у епским песмама. Она је израђена од црне вуне. У време зимских и кишних дана носили су је чобани да би се заштитили од невремена и хладноће. Коришћена је не само на простору БиХ, већ и у деловима Црне Горе и југозападне Србије. Ткана је од вуне, а у процесу ткања уметани су праменови вуне који су се преклапали тако да се киша само сливала низ кабаницу. На њој није могла да се задржи ни кап кише или снега јер је урађена тако да вода клизи низ праменове вуне. Бојено је природним бојама и за бојење вуне у црно коришћена је кора црног јасена и ковачина, ситни отпад при обради метала у ковачницама. За бојење у браон боји коришћен је лист ораха.
У разговору за „Магазин” др Радовић каже да и даље не посустаје у свом хобију чувања завичајне традиције. Кад год му слободно време дозволи, након напорног рада на Институту за онкологију и радиологију у Београду, одлази на родну Романију и настоји да садашњу колекцију још више обогати и систематизује, мада му је простор у кући у Сурчину постао претесан.
Подршка породице
Бави се и планинарењем. Успео је досад да освоји преко 35 планинских врхова у Србији и окружењу. То доживљава као одмор од радних обавеза и прикупљање снаге. Такве прилике искористи и да обиђе планинска села све са циљем да своју колекцију учини још богатијом.
На растанку, др Радовић каже да су му ипак у свему најважнији породица и посао. Његово троје малишана већ је упознато с татиним хобијем. У свему велику подршку пружа и супруга Биљана, што је довољно да др Радовић истраје у свом хобију.
