Црква Божија страда, страдала је и страдаће. Срби, као народ од вере, деле судбину Христових речи: „ Ако мене гонише и вас ће гонити“. Кроз нашу „крштену“ историју имали смо безброј страдања и као народ стајали и остајали уз Христа. Парадоксално, што смо били ближи Богу, то смо већи пакао проживљавали и у том страдању више сведочили Бога. Срб је Христов, радује се смрти; клицао је Свети ђакон Авакум носећи колац на којем је пострадао.
Уподобљавајући се Господу Христу који је носио свој крст на којем ће бити разапет, Свети ђакон Авакум је изрекао прошлост и будућност народа Светог Саве, да смо били Христови, што смо крвљу сведочили и сведочимо.
Лепоје Продановић рођен је 1794. године у Босанској крајини испод планине Козаре у Кнешпољу, недалеко од манастира Моштанице. Народ Козаре је био богоносан и као такав је кроз историју много пута пострадао. Васпитан у дивној православној породици Лепоје је рано остао без оца, па је са мајком отишао да живи у манастиру Моштаници. Српски манастири су били у тим временима не само уточишта него и истински чувари писмености, културе и духовности, па је потоњи ђакон Авакум тамо и стекао образованост. Игуман Моштанице је био Генадије Шувак, пре монашења Ђорђе,ожењен сестром Гаврила, оца Светог ђакона Авакума.
Игуман је имао такође рођеног сина Стојана који је био вршњак са Лепојем. Младић је себе спремао за службу Богу. Ревностан ученик и искушеник је убрзо постао млад монах са непуних осамнаест година. Као тек пунолетно га је рукоположен у ђаконски чин пакрачки митрополит Јосиф Јовановић Шакабента.
Срби Поткозарја и Босанске Крајине су дигли устанак против Османлија у историји познат као Јанчићева буна. Устанак је угушен у крви и свирепо. Као и сви српски свештеници и монаси и сам игуман Моштанице је био један од покретача устанка и као такав се нашао на мети освете Османског царства. Устанак је угушен 1809. године, игуман Генадије се крио са братством око три године да би тек након тога побегао у Славонију па код игумана Пајсија у манастир Трнава, близу Чачка. Велики зулум је наступио у том периоду и одмазде од Турака након гушења Карађорђевог устанка. Један од виђених људи и јунака Хаџи-Продат је дошао ускоро у манастир и са игуманом Пајсијем и Генадијем одлучио да организују отпор и покушају спасити Србе који су страдали у осветама Османлија.
Устанак је букнуо јако брзо, за вођу је позван кнез Милош Обреновић који је одбио да преузме вођство тврдећи да није време за устанак. Убрзо је и сам Милош кренуо на српске устанике под вођством Хаџи-Продата. Након битке вође побуне беже у Аустрију. Турски везир је обећао кнезу Милошу да се неће светити за побуну, пошто су је Срби сами угушили.
Османлије нису испоштовале договор и око 300 виђенијих Срба су похватали и мучки ликвидирали. Први на колац је набијен игуман Пајсије за пример како ће се Турски окупатори односити према било каквом виду побуне код Срба. Османлије су знале да би се покорили Срби да је најпре потребно уништити им веру, те су утамниченим игуману Генадију, ђакону Авакуму и Стојану сину од игумана нудили спас – под условом да се потурче.
Након дужег убеђивања Генадије и Стојан су пристали, али је Авакум категорички то одбијао. Убрзо је од оца Генадија постао Мула-Салија, од Стојана- Реџеп, док је Свети ђакон ушао у светост и српску јуначку историју. Турци, али и новопотурчени су нудили ђакону да и он промени веру, што је он са гнушањем одбијао кличући: „Ја сам Србин – Христов војник!“ Ђакона убрзо изведоше из куле Небојша и спроведоше га на страдање код тадашње Стамбол капије, његове Виа Долороса-е. Циљ сваког хришћанина је да буде Христов војник, да се уподоби Господу, па тако и ђакон Авакум. Поносно је носио свој колац на који ће га набити Турци, радујући се не смрти него васкрсењу као награди за мученичку смрт.
“Нема вере боље од хришћанске! /Срб је Христов, радује се смрти; /Страшни Божји суд и Турке чека,/ Па ви чин’те што је вама драго!/ Скоро ћете и ви долијати. /Бог је сведок и његова правда.”, клицао је мученик Христов на свом путу страдања.
Тада је око Калемегдана била и његова мајка која је закукала преклињући га да промени веру и спасе себи живот. Кроз сузе га је мајка убеђивала да промени веру тврдећи да ће му Бог опростити јер то у невољи чини. Светитељ јој је одговорио: „Мајко моја на млеку ти хвала! /Ал’ не хвала на науци таквој! /Брзо ћеш се обрадоват’ сину! /Док пред Божје изидемо лице; /Смрт избавља од свакијех беда; /Цвет пролетњи тек за зимом иде,/ Благо томе ко раније умре,/Омање је и муке и греха,/ Па што коме Бог и вера дадне, /А још има браће на свету“.
Убрзо је скончао свој овоземаљски живот и отишао у наручије Господа, за ког је и живео и пострадао.
Српска историја би могла стати на тај приказ наше голготе младог ђакона набијеног на колац, док поред нега мајка нариче, а он кличе: „ Србин је Христов, радује се смрти!“ Родни крај Светог ђакона је опет страдао, али је и остао Христов.
Стравични су злочини које је народ Босне претрпео у Првом светском рату, а тек у Другом. „Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахиља оплакује децу своју, и неће да се утеши, јер их нема,” ове Јеванђелске речи описују страдање деце Козаре, а за многима нико није ни остао ни да плаче. У Поткозарју, родној груди Светог ђакона Авакума јецала је касније и чувена Стојанка мајка Кнежопољка.
Страдање Срба се наставило, крв мученика је облила сваки комад наше земље, али смо остали истрајни и изабрали смо Царство Небеско уместо овог овде. „Србин је остао Христов“ по молитвама Светог Авакума.
