Када једну државу и народ не можете савладати силом – ратовима, санкцијама и притисцима, тада се кроз утицај на његову културу кроз образовање и медије покушава сломити његов идентитет. Почиње да се преиспитује историја, врши се њена ревизија, дотадашњи културни обрасци се проглашавају непожељним, културна баштина примитивном, са крајњим циљем да се постидите сопственог порекла. Таква окупација улази у све поре друштва.
Прво, улази кроз медије. Банализација свега, свођење сваке теме на примитивизам, проглашавање свега ненормалног за нормално. То резултира стварањем амофрне масе, друштва бескичмењака у којем се ништа не преиспитује. Таквом друштву можете продати све – чак до те мере да би пре био Швеђанин или Немац, него припадник сопственог народа. Последица је и стварање својеврсног Стокхолмског синдрома, у којем се заљубљујете у свог окупатора.
Како другачије објаснити чињеницу да се данас уопште може говорити о сарадњи и приступању НАТО након злочина који су починили крајем 20. века српском народу? Или патолошку потребу за приступом Европској унији, док нас та иста ЕУ сваком кораку на том путу понижава, условљава и уцењује? Но, (гео)политичка питања ћемо оставити са стране. Они су само последица окупације у образовању и култури међу Србима.
Културна окупација кроз медије и образовање
Претходних година могли смо чути вести да су из школског програма избачени Десанка Максимовић, Милан Ракић. И можда тако нешто и није чудно ако узмемо у обзир чињеницу да српске уџбенике штампа немачка компанија Клет. У уџбеницима историје, које штампа исти тај Клет, српски ђаци уче о Хрватској и Хрватима у 11. веку (?!).
Као да утицај страних држава није био довољан међу ђацима у основним и средњим школама, па су сада широм врата отворена и страним универзитетима. Истина, предлог закона који би то омогућио је повучен. Али био је повучен и онај о литијуму. Исто тако, на КОБИС-у (Задружни интернетски библиографски систем и услуге) једна књига заведена је на „босанском језику“.
Сваки покушај да се укаже да постоји окупација, или да се нешто промени, бива системски нападан од стране најутицајнијих медија. Српски професор, цењен на Западу, Александар Кавчић, одлучио је да се бори да Србија штампа своје уџбенике. Нападан је, пљуван и оцрњен. Немачки издавач, с друге стране, приказан је као јунак. Против страних факултета глас је дигао београдски Универзитет – проглашени су за рушитеље државе, а противљење доласку страних факултета је проглашено за ускраћивање бољег стандарда српској деци.
„По питању уџбеника, странци овде имају утицај. Добили су то – ми смо им дали. Наша држава, Влада је дозволила тако нешто. И сада ко штампа уџбенике, они могу бити штампани овде у Србији. И док су можда и аутори наши држављани, уређивачка политика је из иностранства, систем рада је из иностранства. Корупција у сфери уџбеника опет нам долази из иностранства. Пре свега Немачке, која кобајаги заговара неке фер тржишне услове и демократију, а овде нам сервира корупцију у сфери уџбеника“, рекао је Кавчић гостујући у емисији Компасинфо.
„По питању уџбеника странци овде имају утицај, добили су то, ми смо им дали, наша држава, Влада је дозволила тако нешто и сада ко штампа уџбенике? Они могу бити штампани овде у Србији, дакле штампају се ту…“
Погледајте целу емисију: https://t.co/QuPFK0njlu pic.twitter.com/WxGodzQbT2
— Компас (@kompasinfo) November 5, 2024
Културни инжењеринг
Ових дана је избачена из обавезне лектире и песма Милана Ракића „На Газиместану“. На то је указао и историограф Радован Калабић гостујући у подкасту „Рубикон“.
„Једну од најлепших наших песама, где имате ону строфу у којој каже ‘данас нама кажу, деци овог века’, да смо недостојни историје наше““, указује Калабић.
„Ево ових дана је и избачена и песма Милана Ракића, великог нашег песника, дипломате, патриоте „На Газиместану“, избачена је из обавезне лектире. Једна од наших најлепших песама, где имате једну ону строфу у којој Милан Ракић каже – Данас нама кажу деци овог века да смо… pic.twitter.com/pQ9Tejzoem
— Рубикон (@RubikonPress) October 28, 2024
Да давање тржишта уџбеника од стране Србије страним земљама открива колика је окупација наше земље, сматра и свештеник и професор на Богословском факултету у Фочи Дарко Ђого. За Компасинфо каже да је сам концепт наметнут споља.
„Како би се нешто до сада свето и неприкосновено приказало као ствар тржишта, трговине. Као када за љубав тврдите да је просто ствар трговине, новца, купујем-продајем-нудим односа. У таквом распореду ствари, „логично“ је онда да се душама и умовима наше дјеце тргује а да се та трговина повјери стварним владарима Србије из кругова бјелосвјетских мешетара људским душама“, каже Ђого.
Писац Мухарем Баздуљ за Компасинфо каже да је дошло до „децентрализације система образовања“, па уместо некадашње ситуације где Завод за уџбенике као државна институција брине о садржају, сада имамо ситуацију да различити идавачи то раде самостало.
„Искрен да будем, нисам се нешто специјално бавио тиме како то изгледа у пракси, али јасно је да то пружа прилику становитог ‘инжињеринга’. С друге стране, велико је питање колики је ‘идентитетски капацитет’ школских програма генерално. Људи који су завршили образовање у вријеме ‘братства и јединства’ одвели су нас у братоубилачки рат. Они који су одгојени програмски атеистички данас су велики вјерници и тако даље. Тако да, макар полушаљиво, можда можемо закључити да поред неких других начина развоја сопствене културе, садржај школских уџбеника и није нужно најбитнији“, каже Баздуљ.
Сламање кичме
Србија можда није војно поражена, суверена је земља у теоријском смислу. Али окупација данас није оно што је била раније. Војну управу и власт заменили су други утицаји. Снага земаља политичког запада не огледа се само у војној моћи, него у Кока Коли, Гуглу, поп култури уопште. Није запад савладао бивши источни блок војно, него културолошки пласирајући му свој културни образац као пожељан, продајући своју демократију као једино прихватљиву.
Када једном народу савијете или, чак, сломите кичму, војна сила није потребна. Она је само крајње средство уколико покушате да се исправите или одупрете.
(Александар Стојановић за Компасинфо)
