Пола наше трагедије је у њима. Бомбардовали су нас и истрјебљавали, окупирали и убјеђивали да само сањамо када нас убијају и туку. Читав један космос који и даље вјерује у сопствену изузетност изузео је један народ између осталих народа и изузетно га тукао свим и свачим, не би ли нам и нерођену дјецу затровао и разболио, не би ли нас нестало са земље. Јер живимо на друму куда треба да прођу њихови тенкови и гдје треба да се копају њима потребне руде.
Не мораш бити пророк да би знао да та безобзирна сила мора пропасти и то имплидирати изнутра, као стари њујоршки хотел када га руше: глад и незаситост човјека који не зна зашто живи али зна да му треба још, још, још… призваће крај Зла које се сручило и тог 24.3.1999. на Отаџбину. И свако ко мисли да ће владати српским земљама ослоњен на ту Силу, треба да зна да ће и његово стабло иструлити истим црвом.
Друга половина наше трагедије је у нама. Тукли су нас и затирали, рекли о нама шта мисле и желе својим бомбама, али су нам њихова “култура” и технологија, њихови патрљци идеја и имитације живота и даље дражи од нас самих. Колико дражи? Толико да нестајемо, од Владивостолка до Приједора у трци за њиховим стварима и животима. Бомбардовали су нас не би ли нас нестало и да не постоји други разлог да се поженимо и подигнемо што више дјеце – и тај би био довољан, ако смо већ инаџије ради себе и Срби и Руси у Христу.
Да исправимо нашу трагедију
Почећемо да се лијечимо од бомбардовања, од тог прољећа смрти у тренутку када будемо дали све од себе сваки од нас да процвјетамо животом врлина у Христу. Да се раширимо као бехар на вјетру, као знак плодоносне године.
Ми за њихову трагедију не можемо да одговарамо. Дајте да бар ону нашу исправимо не дозволивши им да нас затру идејама о бесмислу живота као о његовом смислу.
Могли сте да срушите мостове и тучете болнице. Но запамтите: лијечиће се овај народ и од бомби и бесмисла докле год постоје наши олтари – од Бање Луке до Бањске.
