У зависности од професије и личног сензибилитета, многи људи који се у неком тренутку свог живота окрену Цркви, запитају се какав је став Цркве по питању неког, њима драгог, савременог, световног културно-уметничког феномена. Оваква питања сведоче о стању опште збуњености која, када је у питању генерација Z, може да се припише последицама вишедеценијског титоизма, као и хаотичној природи савремене културе Мегалополиса[1], која настоји да кроз урбани дискурс избрише везу са српском културном традицијом.
Овако дезоријентисани, људи прилазе Цркви са безброј питања упућених свештенству, при чему може настати још већа збуњеност када се инсистира на егзактним одговорима. У овом случају, напоменуо бих да сама чињеница да свештенике називамо Oцима, између осталог, имплицира својеврсну педагогију у односу према нама, мирјанима. Педагогија као таква не подразумева одговор на свако питање, нити давање одговора на начин који ми прижељкујемо. Сматрам да је ово важно истаћи зато што се неретко дешава да не добијемо одговор на постављено питање или да нам се добијени одговор уопште не допада, истовремено ни мало не доводећи у сумњу могућност да је неко наше питање неуксуно или да је засновано на погрешним закључцима.
Својевремено је, на питање водитеља: „Како Црква гледа на рокенрол?“, у емисији „Агапе,“ тадашњи Владика јегарски, а садашњи Патријарх српски г. Порфирије, одговорио: „…Црква на свако питање шта мисли о овоме и ономе може да одговори једним те истим одговором који се већ 2000 година чује, а то је да је Христос дошао у свет, да је Распет и да је Васкрсао[2]…На ово питање како Црква гледа на то, могу да одговорим како ја гледам на то…“.
Из овог одговора јасно је да се испитивању савремених феномена из православног угла може приступити на два начина. Први начин се „не дотиче“ конкретног питања на пољу дискусије, али позива на активно учешће у светотајинском животу Цркве; други начин се односи на слушање и читање ставова свештених лица, проистеклих из њихових личних искустава.
Недвосмислено је важније прихватити „први начин“ зато што он подразумева остварење мисионарске делатности – лично учествовање у светотајинском животу Цркве, док прихватање или одбацивање нечијег искуства представља припомоћ на путу ка Христу.
Први начин у свом методу захтева извесну педагошку интервеницију зато што, када постављамо питање о односу Цркве и неког културно-уметничког феномена, у самом почетку правимо грешку свођењем Цркве на појам и њеним постављањем у раван са другим појмовима. Такво размишљање је погрешно зато што Црква није људски конструкт за разлику од културолошких феномена са којима се ставља у истоветан однос. Оваква конструкција мисли води обрачуну између два појма, од којих један свакако мора однети победу која је у потупности зависна од нечије аргументације и вештине говора. Ако аргументација није праћена страхом Божијим, ми можемо извојевати дијалектичку победу у корист Цркве која неће бити на духовну корист зато што смо у личној вредносној хијерархији, на место које припада Господу, ставили своје мишљење о Њему.
Управо таква непостојаност наших мисли, без обзира на природну интелигенцију и степен образовања, треба да нас упозори да од наших свештеника не тражимо рецепте и готове истине које ће подсвесни део наше пале природе искористити против нашег спасења.
За Компасинфо Никола Мандић, студент историје уметности
[1] С. Владушић, „Транзиција као прелаз од културе Полиса у културу Мегалополиса“ Култура 140 (Београд 2013) 354.
[2] https://youtu.be/ro6K18ejWpE?t=1084
