Руски архитекта Никола Краснов пројектовао је најважније државне зграде између два светска рата, али и брош за краљицу Марију, сервис за ручавање и вез за платнене салвете са мотивом Светог Ђорђа.
Опробао се у архитектури и урбанизму, али и ентеријеру. Оставио је значајан траг и у примењеној уметности. Са правом се може рећи да је Николај Петрович Краснов био руски неимар Србије. Утицао је на изглед Београда, али и бројних градова и варошица широм наше земље.
Биографија
Николај Петрович Краснов (1864–1839) рођен је у Москви, завршио је Московско училиште сликарства, вајарства и градитељства 1885. године. Радио је као градски архитекта у Јалти, а затим на Криму на изградњи двораца. Због тога је добио звање „Архитекте Руског Царског Двора” 1911. године. Две године касније постао је и „академик архитектуре”.
У Београд је дошао 1922. године после тридесетпетогодишњег плодног рада. У овом граду је нашао свој нови дом са мноштвом већ пристигле руске емиграције. Запослио се у Министарству грађевина Краљевине СХС где је постао инспектор Архитектонског одељења и до своје смрти, 1939. пуних седамнаест година руководио пројектантском групом у Одсеку за монументалне грађевине.
Иако му је право име Николај у знак захвалности и оданости новој отаџбини на свим пројектима потписивао се као Никола. Сахрањен је 1939. године на руској парцели београдског Новог гробља.
У периоду између два светска рата требало је обновити ратом разорену земљу. Требало је и надоместити и професионални недостатак пројектаната изгубљених у Првом светском рату.
Посебно се истицао
У најсложенијим градитељским програмима, пре свега решавању пројектних решења за монументална административна државна и престоничка здања предњачили су управо руски емигранти, међу којима се посебно истицао Краснов.
Игром судбине која га је, заједно са породицом, довела у Србију и у којој се трајно настанио, убрзо је, још једном у својој професионалној каријери, понео епитет дворског неимара. Рад у провереном академском стилу, којим је тако суверено владао у својим пројектима учинили су да добије новог мецену – овога пута у личности краља Александра Другог Карађорђевића.
Краснов је такође био поштован и омиљен и међу својим колегама сарадницима из Архитектонског одељења, који су га од миља звали Чича Краснов, о чему, уз бројну архивску грађу сведоче и сећања архитеката савременика.
Тешко побројати шта је пројектовао
Тешко је побројати шта је све пројектовао, осмислио, нацртао… Био је аутор монументалних објеката и палата које су се градиле новој, знатно већој држави од оне пре Првог светског рата.
Биле су то зграде за Државни савет и Главну контролу Краљевине Југославије, Министарства финансија, Дома народне скупштине, зграда Државне архиве… Све до оних нешто скромнијих габарита, али подједнако важних у културном, просветном и привредном развоју Краљевине (Позориште “Мањеж“ у Београду, гимназије у Ужицу и Бијелом Пољу, Народна школа у Светог Николи, царинарнице у Прахову и Ђевђелији, Пошта и телеграф у Панчеву, Руски соколски дом у Београду и Дом слободних зидара, такође и уређење Кур-салона у Бањи Ковиљачи).
Пројектовао је и сакралне објекте међу којима су црква Ружица у Београду, пројекти за иконостас манастира Светог Романа и даровна звона краља Александра Другог и краљице Марије Карађорђевић намењена храмовима широм Краљевине.
Ту су и дворски резиденцијални објекти (Краљевски двор на Дедињу, Маузолеј и задужбину династије Карађорђевић на Опленцу), затим Моста краља Александра Другог Ујединитеља, као и меморијалне архитектуре, посвећене српским ратницима и страдалницима у Првом светском рату (спомен-костурнице на српском војничком гробљу на Зејтинлику у Солуну и на острву Видо, пројекти за споменике у Грбавчу, Тирани, Елбасану и Скадру, заслужнима за отаџбину, народним посланицима и командантима, спомен-чесме) а чијој је изради прилазио са посебном пажњом и пијететом.
Посвећен раду на терену
Уз рад у атељеу био је подједнако посвећен и раду на терену. Посебно када је било у питању проучавање народног градитељства (фотографије и скице српских домаћинстава у централној и Јужној Србији – Деспотовац, Јагодина, Алексинац, Ниш, Медвеђа). Подједнако важан део његовог опуса чини и рад из области хералдике. Скицирао је Орден југословенске круне, за српску верзију ордена Светог Андреја Првозваног. Такође и брош краљице Марије са мотивом двоглавог орла. Ту је још и фасадна хералдика на појединим објектима за које је већ израђивао пројекте.
Несумњиво је да су Краснов као и други руски градитељи умногоме унапредили изградњу и изглед Србије. Пре свих Београда, али и градова широм Србије. До данас су остали упамћени као угледни пројектанти који су значајно обележили једну епоху у историји српског градитељства.
