Рад на књизи изискује добру припрему, која укључује истраживање. Ако се писац реши на писање дела о свом граду, земљи и историјским личностима, онда је та припрема знатно дужа и интересантнија, али и напорнија.
Како је било писати „Водич кроз љубавну историју Београда“, „Убиство у Капетан Мишиној“, „Апис и Александар„, али и до каквих закључака је долазио док је прикупљао информације, у најновијој епизоди Компаса говорио је књижевник и публициста, Ненад Новак Стефановић.
„Моја истраживања о Србији су била и ван Србије, рекао нам је Стефановић на самом старту емисије, па додао:
Ми јесмо на тлу које баштини најстарију историју Европе, треба тиме да се поносимо, треба улагати у културу, моје основно гледиште, политичко гледиште, имам једно политичко гледиште а то је оно које је Черчил као премијер своме министру војном рекао, када је почео Други светски рат, а министар војни му је рекао дајте да буџет за културу пребацимо у војни буџет, да се одбранимо, а Черчил му је рекао, ако то урадимо, шта ће нам онда победа. Знате, народ без културе, без чувања своје традиције, не може да почива само на нечему што је технологија, што је данас за данас, дајте да имамо да једемо, да се возимо.“
Истраживања нису била лака, али мотива никада није фалило
Истраживања нису била лака, али мотива никада није фалило. Трагови су га водили до Крита, где је обилазио острво и дошао до битних веза. А док је трагао, напред га је, између осталог вукло и оно што следи.
„Да откријем истину, да откријем и ко сам ја у неком дубљем смислу то јест тих слојева личности, али да откријем истину и ко су ти Срби – рекао нам је наш саговорник, па поделио са нама открића са Крита:
Ми смо као нека духовност старији од онога што је после кодификовано у неко име нације. То је тај чувени диск од глине, дебео овако, делује као погача и на њему су спирално уцртани минојски знаци, то је било сликовно, полусликовно писмо и како се чита, они кажу оно се чита тако што се стави између двоје људи и полако се окреће.
Па шта ми окрећемо Срби, у ритуалу?
Они сматрају да је имало један ритуали карактер да се полако тај диск окреће и онда се читају поруке и њему и ја кажем чекајте, прича ми овај Грк, ја кажем окреће се између двоје људи, каже да то је био тај ритуал да се окреће. Па шта ми окрећемо, Срби, у ритуалу? Окрећемо колач, погачу, на слави. И схватим једно порекло.
„Није то сада само да ми наше православље вучемо из Византије, вучемо га још раније“
„Није то сада само да ми наше православље вучемо из Византије, вучемо га још раније. Постоје неке матрице које су старије од наших представа о томе, о шестом чувеном веку када су Словени кренули да долазе овде, много смо дубљи и старији. И онда увек гледам да у својим књигама убацим те нити које нас или ово што јесмо, ово што видимо, представља као израз нечега што је било давно и што вуче корене – додао је Стефановић и закључио:
Шта је за мене права вредност, то је долажење до истине.“
О томе како је кренуо да пише и како му је књига једном помогла да избегне батине, зашто је данас битно да познајемо историјске чињенице, било да до њих долазимо у школи, из књига или са филма, како да млађе нараштаје приволимо на то да своју историју морају знати и да трагају сами, зашто је Београд ратнички град и колико имамо вредних ствари у Србији, а да их нисмо свесни, погледајте у нашој најновијој епизоди.
Екипа Компаса захваљује господину Стефановићу на издвојеном времену и интересантном разговору.
