Породица треба да буде збир свих врлина, припрема за свијет и спољни свијет. Љубав заједничарења међу најближим. Требамо да носимо бреме једни других и тако испунимо завјет Христов. Црква је заједница вјерних, као што је и породица мала црква, заједница сапутника. У времену одступништва од Бога, одступа се и од заједнице у сваком облику. Породица постаје нефукнционална у друштву. Савремено друштво је човјекопоклоно, окренуто себи и као такво егоистично ствара дисфункционално друштво, па тако и несрећне породице. Не мали број проблема данашњег друштва потиче управо из породице. Себично окренуте себи многе породице ускраћују љубав међусобно једни другима, стварајући дисхармонију. Људи окренути себи у свом животу не желе направити мјеста за другога, било ближњег или Бога. Данас је породица у кризи, брак је у кризи јер влада општа криза моралних начела. Брак је заједница двоје различитих људи. Човјек који је сам себи центар свијета нема у свом животу мјеста за друге и тако основа породице брак савремени бива у великом проценту неуспјешан.
Нарцисоидaн појединац не трпи различитост, једва трпи себе. Овакав став је супротан хришћанству, јер различитости треба вољети, вољети ближњег без условљавања. Волети ближњег као што Бог воли нас или родитељ дијете са свим манама и врлинама. Све то љубав надомјести. Љубав према другом савремени човјек је замјенио самољубљем. Волимо другог онолико колико је он сличан нама. Разлике не да волимо, него не толеришемо. Љубав губи вриједност. Потрошачко друштво тргује љубављу на уштрб управо породице као основне ћелије друштва. Нехришћанска савременост ствара нехришћанске породице које не могу одољети искушењима савремености. Породица јесте подвиг вјерућујем човјеку. Подвиг ријеч која долази од старословенске ријечи двигнути, кренути према некоме, према ближњем. Ићи у сусрет разликама чувајући јединство. Породица се чува, чак и свака животиња чува свој пород своје наслеђе. Човјек окренут себи не да не трпи другачије него се бори против свега што није он па и у сопственој породици. Некада исчашеност појединаца долази до крајње безумности попут породичног насиља. Нама овај терор мањка љубави није нажалост стран и свако породично насиље јесте продукт Богоборства, крајњег пада грешног човјека.
Савремена породица као и појединац жели да се уподоби свијету, оном што је тренутно модерно, тражећи узоре за себе у савременом друштву. Накарадни узори стварају накарадне посљедице. Тражећи узоре у спољашњости, породица губи своју хришћанску форму, одступа од Бога. Сваки појединац је сачињен по лику Божијем, али и свака заједница треба да се уподобљава лику Божијем, јер се само тако стиче непролазност. Као што је Црква лијек од егоизма, тако је и породица заснована на Јеванђелским вриједностима одскочна даска за живот добрих људи одлобођених себичности. Савремена криза друштва, као и савремена криза породице се може ријешити просто христијанизацијом, али не формалном нега суштинском. Када Христа поставимо у центар породице, онда породица постаје крстолика спремна на искушења. Породица тада постаје Нојева барка која заједно и јединствено са Христом као темељем одлоијева свим невољама савремених изазова.
