У срцу сваке здраве заједнице лежи породица. Она је извор љубави, стабилности и вредности које обликују човека. Зато није чудо што је управо породица већ деценијама под ударом савремених идеологија и културних трендова који настоје да је потисну и редефинишу.
Савремена култура, опседнута индивидуализмом, настоји да нас убеди да је човек сам себи довољан. Говори нам се да је жена слободна тек када напусти дом, да је очинство анахроно, да је породица терет. Али то су лажне слике – идеолошке конструкције настале да би се разградио темељ на којем почива друштво.
Када породица пропада, пропада и културна тканина која одржава народ. Уместо заједништва настаје усамљеност; уместо врлине – себичност; уместо љубави – потрошачка празнина. Тако настаје облик меког ропства, у ком човек постаје роб својих жеља и екрана, верник нових „богова” тржишта и технологије.
Једном је животни сан подразумевао породични ручак недељом, децу у дворишту, разговор за столом. Данас нам медији нуде изолованог појединца – човека без корена, без традиције, без ближњих. Човека који све има, али је остао без смисла.
Очување традиционалне породице значи очување човечности. Породица није затвор, већ школа врлине и прво уточиште љубави. У њој човек учи шта је пожртвовање, шта је стрпљење, шта је радост заједништва. То није назадовање – то је повратак човеку.
Али данашњи свет љубав замењује нарцизмом. Волимо друге само ако личе на нас, а различитост доживљавамо као претњу. Такво друштво не може дуго да траје, јер без брака и породице нема ни будућности. Када човек себе постави у центар света, не остаје места за Бога, ближњег ни заједницу.
Нарцизам не познаје одговорност, а без одговорности нема завета. Када се завет прекине, породице се руше, а са њима и друштво. Модерни човек верује да напредује, али у дубини душе – назадује. Уместо да јача љубав и заједништво, култура слави самодовољност и хладну амбицију.
Излаз није у неком новом друштвеном моделу, већ у повратку старим истинама: вери, породици и врлини. Црква је велика заједница верних, а породица је њено најмање, али најсветије огледало – мала црква у којој човек учи шта значи волети и жртвовати се.
Бранити породицу значи бранити достојанство човека. Свака цивилизација која је одустала од ове истине завршила је у духовној пустињи. Наш задатак није да се прилагођавамо паду, већ да га зауставимо.
Наш опстанак као народа зависи од тога хоћемо ли сачувати породицу. Као што је она некада подигла нас, сада ми морамо устати у њену одбрану – храбро, без изговора и без страха. Јер онај ко брани породицу, брани сам живот.
Са надом и вером гледајмо у будуће генерације које ће наследити свет у ком ће душа, породица и врлина поново имати значаја. У тој борби, сваки наш напор вреди – јер борба за породицу никада није узалудна.
Чувати традиционалну породицу значи чувати цивилизацију. Криза породице нераскидиво је повезана са моралном кризом нашег времена. Када човек постане центар свог сопственог универзума, у њему више нема места за Бога, ближњег ни за нацију.https://t.co/tgzELJRyj0 @ampostliberal
— Севастократор (@Sevastokrator3) October 21, 2025
