На тренутак ако се зауставимо и погледамо себе и око себе, уочићемо да наизглед у једном колективизму – сви су појединци. Све више се људи окрећу себи, склањају од других, и кроз самосагледавање дефинишу своје одређење свијета. Друштво као такво настаје у заједници. Дио индивидуализма се уклапа у заједницу, одричемо се себе, наших захтева, наших прохтева зарад окружења. Љубав јесте дјелатна ствар, Свето Писмо нас учи да Бог из љубави ствара човјека, да ми даље сви настајемо из љубави. Јер љубав коју дајемо, постаје отјелотворење наших унутрашњих кретања. Из љубави настају најљепша дјела архитектуре, поезије, прозе, сликарства, али и односа према Богу. Апостол Павле у посланици Коринћанима наглашава да је љубав изнад вјере и знања, јер све ће нестати, само љубав остаје. Данашњи човјек, сву љубав која је намјењена другима, усмерава само према себи и за себе. Зато је и очигледан проблем наталитета, јер човјек само из љубави може да настане.
„Љуби ближњега свога као самога себе.“ (Мт. 22,39)
Човјек који умјесто љубави живи самољубље, какво друштво може да гради, ‘сем да разграђује постојеће норме. Ненормалност постаје нова нормалност, а декаденција постаје идеологија. Сваки човјек када му се одузме племенитост, данас постаје банер за рекламе, постаје сам себи довољан, и умјесто мира који нам пружа љубав, наилази на немир. Почињемо да саживљавамо анксиозно стање духа кроз тијело, јер све оно што јесте дубоко у нама скривамо, а и то као најљуће сирће почиње да нас нагриза. Психосоматске промјене су јасне када се погледа општа демографска слика друштва. Нису узалуд у Јеванђељу повезане две љубави, љубав према Богу и љубав према другима. Кроз друге ми волимо Бога, како све мање волимо друге, очито све мање и вјерујемо у Бога. Недостатак љубави није ништа друго него колективна апостасија читавога друштва. Самодовољни човјек има потребу, да и даље као зависник, егоизмом зида себе. Јасна дијагноза нашега времена су друштвене мреже.
„Страх лечи вера, себичност љубав, а жалост – нада“ Владета Јеротић
Нереална самопројекција како ми желимо да нас други виде, је лажно представљање. Дијалог постаје обесмишљен, јер свако само жели потврду свога мишљења. Такво друштво јесте социјално нефункционално. Почива на искључивости и аутопројекцији. Фројд је тврдио да себичне особе нису способне, не само да воле друге, него ни да воле себе. Наравно да постоји и други вид утопијске љубави, која постаје самопрезир себе. Нездраво стање у самопорицању себе, што је исто на неки начин хула на Господа, јер ми не постојимо сами од себе, него смо управо плод, не само љубави Божије, него и љубави нашиг родитеља, и свих наших ближњих чији су животи прожети и уткани у нас. Сву ту љубав одбацити у самопрезиру, јесте хуљење. Ми нисмо неповезане тачке у времену, већ имамо своје корење у историји и пут у будућност.
Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће одбацити (Пс. 50, 19)
Гордост јесте први гријех, нешто што нам компликује живот. Егоцентрични индивидуализам нас чини у коначници дубоко несрећним. Одвајајући се од других, ми се суштински одвајамо од себе. Човјек који постоји само зарад себе и због себе, губи смисао и свога постојања. Самооправдавање нам постаје идентичан пут брањења нарцизма као нове нормалности, која нам се суптилно можда и наметала. Када отмете човјека од друштва, од својих ближњих, ви имате само производ, само радника. Роба који робује зарад себе и који због својих нарцистичких ставова има потребу да их задовољи. Човјек без Бога и без ближњих постаје оруђе, романтично комерцијализовано. Депресија постаје очигледна последица неминовног разочарења у себе и своје циљеве. Окренути се ка другима, значи вратити се себе. Вољети друге значи вољети себе, и у коначници вољети и Бога. Христос није страдао за себе, страдао је за друге, и од других. Сваки човјек има потребу да буде вољен, али да би били вољени – и ми морамо вољети. Љубав је једина ствар која се давањем умножава, и која даје смисао постојању. Бити индивидуа у савременом друштву, значи не бити доследан наметнутим наративима, него вјечности.
„Највеће од свих зла многим је људима усађено у душе и за њега свако себи смишља оправдање, мада томе нема никаквог изговора. То је оно што кажу како је сваки човек себи по природи драг, и да је добро што је тако. А, заправо, обично је свакоме узрок свих грехова снажна љубав према себи. Јер оно што воли слепо је за оно што воли, тако да погрешно суди о томе шта је праведно, часно и добро, сматрајући увек да је његово истинито… зато ваља бежати од свакога човека који себе превише воли.“ (Платонови Закони V).
