Наш гост у новој, 80. емисији подкаста Компас био је историчар Небојша Дамјановић, дугогодишњи кустос и саветник Историјског музеја Србије. Небојша је јавности познат као историчар који неретко говори о догађајима који су обележили 20. век наше историје, међутим, тема наше данашње емисије био је период владавине светородне династије Немањића.
Тај период српске историје у време комунизма је био тотално изопштен из образовног система, јер је и сам циљ ове владавине био да се сатре све што је српско, пре свега национални идентитет и права историја, те да се на тај начин оставе трајне последице на културу сећања нашег народа.
У томе се донекле и успело, међутим, појединци међу млађим генерацијама указују на то да се искра поштовања и култура сећања према својим славним прецима пробудила међу српским народом и да народ св. Саве поново корача на његовом путу, уском и трновитом, али ипак једином исправном.
Династија Немањића је најзначајнија српска средњовековна владарска лоза
Династија Немањића је најзначајнија и најдуговечнија српска средњовековна владарска лоза, која је Србијом владала од 1166. до 1371. године. Оснивач династије био је Стефан Немања, који је на власт дошао збацивши свог брата Тихомира и успешно консолидовао српске земље под својом влашћу.
Током његове владавине и владавине његових наследника, Србија је доживела територијално ширење, јачање државности и економски напредак, као и снажан културни и духовни развој.
„Немањино време сведочи, да не кажем и многи други манастири, Ђурђеви Ступови у Расу, па у Топлици, само храмове да помињемо. Велика епоха, ратничка епоха и најсажетије речено, истовремено Немања, не случајно, са својим синовима заснива заувек до данас тај православни правац“, са великим жаром је ово истакао господин Небојша Дамјановић у нашој емисији.
Ове задужбине су, заједно са Студеницом и Хиландаром, темељи српске духовности, културе и уметности из доба Немањића, и представљају важна места за историју и идентитет српског народа.
Стефан Немања је остварио уједињење готово свих српских области у једну јединствену државу, укључујући Рашку, Дукљу, Травунију, Хумску земљу и Неретванску крајину.
Сукоб међу браћом Стефаном и Вуканом
Пре своје смрти, Немања се замонашио и добио име Симеон, а њега је наследио средњи син Стефан, иако је Вукан као старији имао право на примогенитуру. Међу браћом је због овога избио страшан сукоб који је оставио далекосежне последице по српски народ, међутим, по повратку са Хиландара, највећи међу нама Србима, св. Сава, успео је да помири своју браћу над моштима свога оца и спречи даљи сукоб.
Браћа су направила компромис, а Стефан је и даље остао на престолу уједињене српске државе.
Стефан Немањић, познат као Стефан Првовенчани, крунисан је за краља Србије највероватније у другој половини 1217. године у цркви Светих апостола Петра и Павла у Расу, месту које је имало велики симболички значај јер је ту његов отац, велики жупан Стефан Немања, пре тога абдицирао и замонашио се.
Крунисање Стефана Првовенчаног
Крунисање су извршили посланици папе Хонорија III који су донели краљевску круну из Рима, а сама круна била је у облику венца, што је симболизовало краљевску власт и међународно признање српске државе.
Западни извори наводе да је крунисање обавио папин изасланик, док домаћи српски извори кажу да је крунисање извршио архиепископ Сава Први, што је вероватно било у контексту каснијег црквеног осамостаљења Србије и оснивања српске архиепископије у Жичи.
Након крунисања, Стефан Немањић је добио надимак Првовенчани јер је био први међу Немањићима који је званично крунисан за краља, чиме је Србија постала међународно призната краљевина. Такође, наредио је да сви будући српски краљеви буду крунисани у манастиру Жича, који је постао седиште нове српске архиепископије.
„Првовенчани, први је, опште српски краљ који је уживао и Рашку и Зету и Захумље, Требиње. Босна се рано одвојила. Босна, која је део најстарије Србије, имамо из грчких извора, византијских, „Река Дрина одваја Босну, од остале Србије“, значи, потпуно је део Србије. Али је Босна средњовековна пошла својим путем.
Она је пошла са тим српским коренима, ширила се, међутим, постала је што би рекли посебан ентитет. У ком смислу? Не само што је држава за себе, што има своју династију Котроманиће, иако ће они од Твртка на овамо носити титулу српских краљева. Нису они прекинули нит ту никада, међутим, јесу држава за себе, династија и што је још најважније, Босна има Цркву своју, Босанску Цркву, која није православна, није католичка, није ни богумилска, истакао је Дамјановић.
Србија након Стефана Првовенчаног
Након краља Стефана Прововенчаног битно је истаћи три српска владара. Стефан Радослав је владао Србијом од 1227. до 1234. године, под утицајем Епира и због незадовољства властеле изгубио престо. Његов брат Стефан Владислав владао је од 1234. до 1243, одржавајући мир и имајући везе са Бугарском. На крају, Стефан Урош I (1243–1276) је ојачао државу, проширио територију и унапредио трговину, поставивши темеље стабилности и развоја Србије у XIII веку.
У време Стефана Уроша I, Србија је највише економски просперирала у својој историји јер су за време његове владавине отварани рудници у којима су радили саски рудари и кован је сребрни новац, рекао је Небојша Дамјановић.
Србија у време краља Милутина и Драгутина
Након Стефана Уроша I, на престо долази његов син Стефан Драгутин (1276–1282), који је због повреде морао да се повуче и препусти власт свом брату Милутину. Међутим, Драгутин је задржао северне области и владао као краљ Срема, одржавајући важне савезе са суседима.
Стефан Милутин (1282–1321) је током дуге владавине проширио територију Србије, јачао државу и подигао бројне црквене задужбине. Он је учврстио власт и унапређивао унутрашњу организацију, постављајући темеље за даљи развој државе.
Његов син, Стефан Урош III, познат као Стефан Дечански (1321–1331), наследио је престо у бурним временима. Успео је да одбрани земљу од спољних непријатеља, најзначајније победом над Бугарима у бици код Велбужда 1330. године. Подигао је манастир Високи Дечани, један од најзначајнијих српских средњовековних споменика.
Стефан Дечански је најнесрећнији владар наше историје
„Стефан Дечански, најнесрећнији владар наше историје, пазите, отац га је ослепео, по наредби сина је свакако удављен. Један исти човек. То је доживео од оца, најгоре, најгоре најгоре од сина. Мислим да немамо трагичније личности од Стефана Дечанског. Упамћен је наравно по Високим Дечанима, без сумње, то је један од наших најзначајнијих, уз Милутинову Грачаницу, уз Студеницу, уз Жичу, уз Морачу, уз Милешеву.“ истакао је наш гост.
Златно доба српске средњовековне државе
После његове смрти, власт преузима његов син, цар Стефан Душан Силни (1331–1355), који је проширио српску државу до највећих граница, освајајући византијске територије на југу. Првобитно се истакао у бици код Велбужда 1330. године, а након тога 1346. године, прогласио се царем Срба, Грка, Бугара и Арбанаса и обновио српску цркву као патријаршију, што је означило златно доба српске средњовековне државе.
Зар је неважно бити српски краљ?
„Душаново доба, које траје око четврт века, они који баш не воле много наш народ и нашу историју, они воле да сведу Душанову владавину само на царски период, а то је значи задњих десетак, ‘ајде, девет година. Има то и по штампи се може наћи, разни, морам рећи злобници, кажу: (ти на које мислим то стварно јесу и могао би то да аргументишем) „Е, ваш цар, цар који је владао девет година.
Знате, али прво, Душан није владао само девет година. Макар смо га имали. Макар смо га имали. А друго, он је владао четврт века, зар не? То је тако отприлике, око четврт века. Он је био краљ, зар је неважно бити српски краљ? И то након оне победе код Велбужда, где је Србија постала доминатор Балкана, најјача држава на Балкану.“
Ако вас интересује још колико као народ заиста знамо о светородној династији Немањића, зашто се Стефан Немања окренуо истоку а не западу, које су важне манастире и цркве изградили наши владари, зашто је Стефан Дечански најтрагичнији владар у нашој историји, које територије је обухватала Србија у време цара Душана Силног и како је дошло до распада владарске династије Немањића, погледајте емисију са нашим цењеним историчаром, Небојшом Дамјановићем. Ми се овога пута још једном захваљујемо господину Небојши на издвојеном времену.
