„Научите од смокве причу: Кад јој грана већ омекша и олистава, знате да је лето близу. Тако и ви,
кад видите све ово, знајте да је близу, на вратима. А о дану и часу томе нико не зна, ни анђели на
небу, него само Отац мој. Бдите, дакле, јер не знате у који час долази Господ ваш.“
(Мт. 24:32, 33, 36, 42)
Када сам читао одломке из Јеванђеља, или проповедао о њима, често ме је изнова погађала једна истина: ми као хришћани објављујемо Суд као део Благовести.
„Чућете за ратове и гласове о ратовима; не узнемиравајте се“ (Мт. 24:6).
„Подигните главе своје, јер се приближава ваше избављење“ (Лк. 21:28).
Чак и последње речи Апокалипсе – „Да, дођи, Господе Исусе!“ (Отк. 22:20) – које носе наду и пламен ране Цркве, многима данас звуче као претња. Неки их доживљавају са узнемирењем, као млади свети Августин када је молио: „Боже, дај ми чистоту и силу – али не још.“
Многи хришћани се ужасавају и саме помисли на Суд. Више мисле о могућој осуди, него о Божјој победи, о тријумфу Љубави и Истине. Ретко ко може искрено да каже: „Волим Те, Боже; и ако Твоја победа значи мој пад, нека ја пропаднем – само нека дође Твоја победа!“
Заборављамо Господње обећање: „Ко слуша моју реч и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни и неће доћи на суд, него је прешао из смрти у живот“ (Јн. 5:24).
Али у нашим срцима не одзвања радост победе, било зато што не ишчекујемо свим срцем Божију победу, било зато што нам вера клоне. Понекад чак и узвик оца детета из Јеванђеља: „Господе, верујем; помози моме неверју!“ (Мк. 9:24) делује као недостижан.
Ипак, порука о Суду јесте радосна вест. Она носи обећање да ће Господ доћи, сабрати Своје, и да више неће бити ни патње ни зла. Суд је радосна вест и у другом, често превиђеном смислу: ми нећемо бити суђени по људским мерилима, него по једном једином мерилу Божијем – Његовој неумољивој истини да је једино Љубав важна. И то љубав чиста, остварена делом и животом (Јак. 2).
Та мера делује немогућа. Ученици су с разлогом питали: „Ко се онда може спасти?“ А Христос је одговорио: „Људима је то немогуће, али Богу је све могуће“ (Мт. 19:25–26). Баш то што захтев превазилази људске снаге показује да смо позвани да будемо као Бог; све што је мање од тога недостојно је човека.
Сетимо се и речи Господњих о данку цару (Мт. 22:15–22). На питање: „Да ли је дозвољено давати данак цару?“ Христос тражи да Му покажу новчић. „Чији је лик и натпис?“ – „Царев.“ – „Дајте, дакле, цару царево, а Богу Божије.“
Другим речима: оно што носи царев лик припада цару, а оно што носи Божји лик – припада Богу. А ми сами носимо у себи лик Божији. Ми смо у потпуности Његови.
Ако хоћемо да разумемо Христове параболе о Суду, морамо гледати дубље. Оне нису толико о делима, колико о бићу самом. У срцу питања о Суду стоји вера. Христос је рекао: „Ко верује у мене, биће спасен.“ Али то није тек вера на речима, већ вера која покреће, исцељује, која носи силу: „А ова знамења пратиће оне који верују: у име моје изгониће демоне; новим језицима говориће; змије ће узимати; и ако попију што смртоносно, неће им наудити; на болесне ће полагати руке, и они ће оздрављати“ (Мк. 16:17–18).
Ко, дакле, може опстати пред Судом Божијим? Нико – ако суд схватимо као људску одмазду. Али имамо Заступника – Исуса Христа Праведника, „жртву помирења за наше грехе“ (1. Јн. 2:1–2). Он Сам каже: „Нисам дошао да судим свету, него да спасем свет“ (Јн. 12:47).
Пред ким онда стојимо? Ко ће нам судити? Два сведока јавиће се против нас: наша савест и реч Божија.
Савест је унутрашњи судија у свакоме од нас. Апостол Павле пише: „Када незнабошци, који немају закон, по природи чине оно што је по закону, они, немајући закон, сами су себи закон, показујући дело закона написано у срцима својим, сведочећи савест њихова“ (Рим. 2:14–15).
Други сведок је реч Божија. „Реч коју сам говорио, она ће му судити у последњи дан“ (Јн. 12:48). Та реч је живот и истина. Она може у нама распалити срце, као што су ученици рекли на путу у Емаус: „Зар нам срца нису горела у нама док нам је говорио на путу?“ (Лк. 24:32). Али колико пута смо ми ту исту реч одбацили? Христос је морао са тугом да каже: „Светлост је дошла на свет, али људи су више заволели таму него светлост“ (Јн. 3:19).
На крају – Суд није претња, већ највеће обећање: да ће Правда, Љубав и Истина заувек победити.
митрополит сурошки Антоније (Блум)
