Милан Кашанин, једна од најзначајнијих личности српске културе, остао је упамћен као човек који је своје знање и љубав према уметности и култури ставио у службу свог народа, нарочито током Другог светског рата.
Иако је преживео велике личне трагедије и изазове, посвећеност очувању културног наслеђа Србије остаје његово највеће наслеђе.
Почеци и образовање
Кашанин је рођен 1895. године у Београду. Његова изузетна интелектуална радозналост одвела га је у Париз, где је студирао историју уметности на чувеној Сорбони.
У том периоду, обогатио је своје знање кроз контакте са највећим европским интелектуалцима, истовремено развијајући јаку везу са српским културним идентитетом.
По повратку у Србију, његова стручност у историји уметности и књижевној критици брзо је постала призната и уважена.
Народни музеј и Други светски рат
Кашанин је 1935. године постао директор Народног музеја у Београду. Ова позиција га је ставила у први план када је почео Други светски рат. Док су окупатори палили и уништавали многе културне установе и споменике, Народни музеј је захваљујући Кашаниновој упорности и храбрости остао нетакнут.
Његова одлучност да свако јутро пешачи од Жаркова до музеја, упркос ратним опасностима, постала је симбол његове посвећености.
Иако је његова кућа у Хиландарској улици потпуно уништена у гранатирању, Кашанин је наставио да брине о музеју, успевши не само да сачува предратну колекцију већ и да је увећа током рата.
Најпознатији додатак колекцији из тог периода је дело „Руанска катедрала“ од Клода Монеа, што је за време окупације било готово невероватно постигнуће.
Живот након рата – Политичка прогонства
Након ослобођења и доласка комуниста на власт, Кашанин је брзо осетио последице новог политичког система. Иако је несумњиво био један од најугледнијих културних радника у Србији, комунистичка власт га је одмах удаљила са места директора Народног музеја. Његова дела су забрањена, а сам Кашанин се нашао на маргини друштва. Вероватно је томе допринело и његово пријатељство са кнезом Павлом.
Уз помоћ кнеза Павла, Кашанин је тридесетих година успео да купи за Музеј слике Монеа, Реноара, Дега, Дерена, Вламенка, Ван Донгена, Утрила, Бонара, Гистава Мороа, Тулуз-Лотрека, Анрија Матиса, Жоржа Руоа, Сузане Валадон…
Музеј кнеза Павла се налазио у Дворском парку (још Пионирском).
Данас је ту Председништво Републике. Нема ни спомен-плоче да подсети на некадашњи понос Београда. На велико дело кнеза Павла и Милана Кашанина. Оно што је кнез рекао, потврдило се:
„Тешка судбина нашег народа, која нас је од памтивека пратила, и која је немилосрдно рушила напоре претходних генерација, још се једном поновила.“
Ово није био крај професионалних невоља Милана Кашанина. Након отварања Музеја фресака, поново је позван из пензије да помогне у организацији и обучи нове кустосе, али је и тада брзо склоњен.
Политички утицај нове власти спречио је његово именовање за академика, што је било велико признање које је заслужио својим радом и доприносом српској култури.
Умро је у потпуном сиромаштву
Милан Кашанин је умро 1981. године у потпуном сиромаштву, без икаквих јавних почасти или признања. Међутим, његово дело и наслеђе су неоспорни. Његова посвећеност очувању културног блага током најтежих времена остаје као вечити подсетник на то колико је важна улога појединаца у заштити националне баштине.
Као један од најистакнутијих српских интелектуалаца свог времена, Кашанин је био не само чувар српске уметности, већ и сведок историје, од краљевине до комунистичког режима.
Његова способност да сачува културно благо упркос ратним разарањима, као и његова огромна љубав према српској уметности, чине га једном од најзначајнијих фигура у историји српске културе.
