Манастир Свете Катарине је саграђен на месту испод Синајске горе, у Египту, где се према Старом завету Господ обратио пророку Мојсију око 1400. године пре Христа, код несагориве купине, преноси опанак.нет.
Године 330. на овом месту царица Јелена, мајка цара Константина Великог, подигла је капелу посвећену Богородици. Уз ову капелу одлуком цара Јустинијана И (рођен у селу поред Лесковца), (527-565) и царице Теодоре, гради се црква, тробродна базилика од црвеног гранита којим обилују синајске планине.
Мојсије је ту, на месту садашњег манастира, видео пламени огањ у жбуну купине који гори, а не сагорева и чуо је глас анђела Божијег: “Мојсије! Мојсије! Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“.
У оквиру манастира налази се и бунар, где је Мојсије први пут видео и упознао своју жену.
Купинов жбун је јединствен у свету, пише Видовдан. Покушавали су људи да пресаде његове младице на неко друго место, али се нигде нису примиле. Делови несагориве купине су слати на анализе у релевантне лабораторије, где је утврђено да је купина вероватно стара колико и Мојсије. Манастир је окружен највишим врховима гранитне планине Синајске горе (врх Света Катарина 2.642 м, Мојсијев врх 2.285 м).
Црквени објекти су, пре свега у одбрамбене сврхе, опасани четвороугаоним каменим зидинама са четири куле. Године 542. цар Јустинијан и царица Теодора отпочели су градњу нове цркве и монашког конака. Унутрашњост цркве украшена је крајем VI века. Име Света Катарина носи од IX века, када су мошти ове великомученице, рођене у Александрији 294. године, пренете са врха Синајске горе у манастир, где и данас почивају.
Манастир поседује другу највећу збирку рукописних књига на свету, која броји више од 3.500 књига и од које је већа једино рукописна збирка која се чува у Ватикану. У манастирској збирци се до половине XIX века налазио Синајски кодекс, најстарији препис Библије, сачињен у IX веку, који је данас изложен у Британском музеју у Лондону.
У манастиру се чува и споразум о изузећу, документ са отиском Мухамедове руке, који су, према предању, монаси манастира добили лично од Мухамеда 625. године, када су, да би сачували манастир од муслиманске најезде, отишли у Медину и затражили помоћ од муслиманског пророка.
Мухамед је написао документ у коме захтева да се манастир заштити и запечатио га отиском своје руке. Али, бојећи се да то неће бити довољно да заштите манастир када га је у XI веку фатимидски калиф опколио са трупама, монаси су калифу послали прегршт блага из богате манастирске ризнице, а преко ноћи, за сваки случај, срушили су трпезарију и сазидали џамију са минаретом који се види преко зидина изван манастира.
Наравно, калиф није разрушио манастир, а минарет и данас постоји, па је овај манастир јединствено место у чијој унутрашњости се налази и муслиманска богомоља. Манастирске ризнице чувају и најстарије енкаустичне иконе које су се израђивале до VII века, а сачуване синајске потичу из времена када је настао и мозаик у олтару.
У VI веку израђена је Икона Христа Пантократора, најстарија сачувана икона Христова, на којој су сликовито приказане две природе Господа Исуса Христа – божанска и људска. Сачуване су и иконе, рађене у истој техници Светог Петра, Богородице са анђелима и светих ратника…
У манастирску ризницу грчки свештеници дозвољавају да уђу само православци. За манастир Свете Катарине на Синају везан је и део српске историје. Познато је да је цар Јустинијан још у VI веку довео десетак породица са простора данашње реке Дрине и населио их уз сам манастир са циљем да чувају манастир.
За део данашњих Бедуина који насељавају околину манастира се сматра да су потомци старих Срба са подручја данашње Србије. Занимљиво је и то да су они једина заједница поред Срба у свету који имају и славе породичне славе. Свети Сава на свом другом путовању по светим местима, боравио је на Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, молећи се за свој српски род и читав хришћански народ.
Манастиру су свети краљеви Драгутин и Милутин даровали бројне поклоне који се чувају у манастирском музеју и библиотеци. У манастиру се налази први српски псалтир. Српски – Синајски псалтир или Димитријеви записи је старосрпски (српска редакција старословенског језика) црквени рукопис из XI. века. Представља најстарији сачувани Псалтир на старословенском језику.
Пронађен је у манастиру Свете Катарине на Синају по коме и носи назив и где се још увек чува, још се назива и Димитријевим записом по аутору, за сада најстаријем српском књижевнику Димитрију Синаиту.
Писан је на глагољици и до сада је пронађено 209 листова пергамента. Највећи део Псалтира (177 листова) је откривен 1850. године од стране руског архимандрита Порфирија Успенског, а остала 32 листа откривена су 1968. године.
Интересантни су и синајски (српски) папируси пронађени у манастиру Свете Катарине, писани српским писмом – ћирилицом. Сматра се да су као поклони српских великаша, многи најстарији српски рукописи доспели у манастир Свете Катарине, где се и данас налазе.
Присне везе између Србије и манастира су постојале и у време цара Душана. Крајем XВИ века монах Јоаникије српски је постао игуман манастира, и то у време када је у манастиру било више српских монаха.
У манастиру певају “по гласовима“ који су типични за српско народно певање, а осам врста гласова (мелодијске формуле изузетно древне) се користи и у српском црквеном појању.
У XI веку делови моштију Свете Катарине разнети су по хришћанском свету, а у самом манастиру чувају се и глава и лева рука светитељке. Православци имају ту привилегију да се поклоне и целивају руку Свете Катарине, а након тога монах свакоме дарује прстен на коме пише “Агиа Катарина”. Манастир је иначе у поседу Грчке православне цркве.
Света Катарина рођена је 294. године као Доротеја у Александрији у многобожачкој породици, где је стекла широко образовање. Ова светитељка је почетком четвртог века, у време хришћанских прогона, храбро сведочила веру хришћанску, а како је добро познавала филозофију, историју и паганске обичаје задала је велике муке својим прогонитељима због чега су је свирепо мучили.
У једној визији, Света Катарина је примила прстен од самог Господа Исуса Христа, у знак обручења њему. Тај прстен до данас стоји на њеној руци.
Пострадала је за веру у време цара Максимина, а по предању су њено тело анђели пренели на врх Синаја.
У IX веку један од синајских монаха уснио је место на коме се налази свето тело мученострадалне Катарине на коме су га касније пронашли и саградили капелу посвећену светитељки, а свете мошти пренели у манастир где се и данас чувају. Од тада манастир постаје познат под именом Свете Катарине.
Српска православна црква сећање на Свету Катарину обележава 7. децембра.
Манастир се налази у подножју Синајске горе. Син је јеврејски назив за Бога мудрости и уопште назив за ову планину у Египту – Синај је јеврејског порекла.
