Најхладнији град на свету је у Сибиру. Најтоплије је у јулу када је око 20 степени током дана. Јакутск у Русији је најхладнији град на Земљи. Смештен у Сибиру, једном од најхладнијих и најређе насељених региона на свету, Јакутск је дом за око 336.200 људи, од којих многи раде за Алросу, компанију која води рудник дијаманата. Температуре у Јакутску достигле су свој најдебљи минус који је износио минус 60 степени. Неки становници наводе да је било дана када је било и хладније, али за тако нешто не постоје званични подаци јер „термометар очитава само до -63 ”.
Јакутск има просечну годишњу температуру од минус 7,5 степени према подацима мерења сајта Клима дата – просечне температуре су испод нуле током шест месеци у години, а ниво живе достиже максимум од око 20 степени у јулу.
Јакутск је највећи град изграђен на пермафросту — земљи која је била трајно замрзнута најмање две године заредом. Већина зграда у граду изграђена је на стубовима или шиповима тако да топлота коју генеришу не топи смрзнуте слојеве испод. Топли ваздух из зграда такође може да доведе до тога да град буде обавијен „стамбеном маглом” јер је ваздух толико хладан да се врућ ваздух из кућа и аутомобила не може подићи, пише Live Science. Смртни случајеви узроковани прехладом, међутим, заправо не утичу на град. Једна студија објављена показала је да стопе смртности од болести повезаних са прехладом нису порасле у Јакутску како су температуре падале. То је зато што становници знају да носе веома топлу одећу и да остану у затвореном простору.
Међутим, док је Јакутск најхладнији град, постоје друга, мање насељена стално насељена места која су још хладнија. Ојмјакон, руско насеље од око 500 људи, достигло је температуру од минус 71,2 1924. године. Помало изненађујуће, Јакутск и Ојмјакон нису тако близу један другом. Раздвојени су 928 километара, а вожња од једног до другог траје око 21 сат. Ипак, повезује их припаднсот Сибиру кој је тако хладан због „комбинације високе географске ширине и тако велике копнене масе”.
Алекс Декарија, професор метеорологије на Универзитету Милерсвил у Пенсилванији навео је:
„Глобални температурни екстреми – и високи и ниски – обично се дешавају на континентима јер се земљиште загрева и хлади брже него океани. У случају Сибира, снег и ледени покривач такође играју улогу, јер помажу да се регион охлади реодбијајући долазно сунчево зрачење назад у свемир. Ова комбинација фактора довела је до стварања велике, полутрајне зоне високог притиска која се формирала над Сибиром током зиме, познате као „Сибирски високи“. Високи притисци изнад континената великих географских ширина су генерално познати по томе што имају стабилан ваздух, ниску влажност и ведро небо, што резултира веома ниским површинским температурама“.
Са посебним освртом на услове у Јакутску и Ојмјакону, топографија такође игра улогу.
„Ова места су у локалним долинама, окружена вишим тереном“, објаснио је Јоуни Раисанен, виши предавач на Институту за истраживање атмосферског и земаљског система на Универзитету у Хелсинкију у Финској истичући да је у том случају последица да се такозвана језера хладног ваздуха лако формирају у мирним зимским условима. Па зашто људи настављају да живе на овим непријатељским сибирским локацијама?
„Мислим да су људи поносни на то где живе, они успешно живе на суровим местима“, рекла је Кара Окобок, биолошки антрополог и директор Лабораторије за људску енергију на Универзитету Нотр Дам.
