У разговору за емисију „Компас“, психолог и психотерапеут Нађа Тулић поделила је низ ставова о савременом човеку, његовим страховима, пороцима и потреби за здравим ослонцима у заједници и породици.
Она је истакла да је депресија у основи стање потискивања – „de press, потискивање. Да бисмо се уклопили у друштво и мислили да смо прихваћени, често се одричемо сопствене аутентичности. Тиме у ствари потискујемо себе.“
Посебно забрињава појава да све више младих сами себи прописују лекове, па чак и траже савете од вештачке интелигенције. „Чујем да се консултују са ChatGPT-ом, питају који антидепресив да узму и у којој дози. То је врло опасно, јер психичко здравље тражи стручну подршку, а не брзе, виртуелне рецепте.“
Здрава породица је најбоља превенција психичких тегоба
Нађа Тулић подвлачи да је здрава породица најбоља превенција психичких тегоба. „Колико је важна породица као превенција и психолошким стањима. У здравој породици учимо да се носимо са емоцијама, да изградимо поверење и да развијамо унутрашњу стабилност.“
У том смислу, она наглашава да је поверење темељ поштовања, а да је губитак поверења у друштву често последица егзистенцијалног страха. Савремени човек, сматра она, постао је превише егоцентричан: „Људи све више мисле само на себе, а егоцентризам је у суштини аутодеструктиван. Нарцисима и егоманичним људима потребна је стална валидација других, али то говори о њиховој базичној несигурности.“
С друге стране, самопоуздање се не може наметнути – „Самопоуздање не тражи публику. Оно није гласно, није намењено другима, већ је тиха унутрашња снага.“
Колектив је неопходан за опстанак човека
Говорећи о широј слици друштва, Тулић подвлачи да је колектив неопходан за опстанак човека: „Без заједнице, без односа и међусобне подршке, човек се губи и остаје без компаса.“ Али истовремено, упозорава на утицај савремених медија: „Друштвене мреже често служе за дехуманизацију, за одвајање људи једних од других, уместо да нас повезују.“
Као важну поруку издваја и духовну димензију човека: „Човек има константну тежњу ка нечему добром, ка нечему узвишеном. Ја то зовем Бог. То не значи да никад нећемо погрешити, али важно је враћати се добрим вредностима и не одустајати од тог пута.“
Овај разговор отворио је бројна питања о томе како живети у времену индивидуализације, како чувати породицу, пријатељства и блискост, и како у свету препуном буке сачувати оно најважније – човечност.
