Надежда Петровић је била српска сликарка крајем 19. и почетком 20. века. Једна је од најпознатијих српских импресиониста и најважнија српска сликарка тог периода.
Живот и рад Надежде Петровић
Рођена је у Чачку 11. или 12. октобра 1873. године од оца Димитрија-Мите Петровића и мајке Милеве, сестричине Светозара Милетића. Њен млађи брат је књижевник Растко Петровић.
Рођена у породици интелектуалаца, Надежда није имала проблема да оствари своју жељу да буде сликарка. Отац јој је био учитељ цртања, љубитељ уметности, познавалац историје и начелник пореске управе. Године 1884. Надежда се сели са својом породицом у Београд где завршава Вишу женску школу 1891. године и полаже испит којим стиче диплому за наставника цртања у средњим школама.
Наставила је своје школовање у Првој српској цртачкој школи Кирила Кутлика (представника симболизма), у којој је предавао и њен ујак Светозар Зорић, и код породичног пријатеља Ђорђа Крстића.
Са 20 година добила је посао наставнице цртања у Вишој женској школи, а затим и у Женској београдској гимназији. Међутим, њени планови су се ускоро променили одласком у Минхен.
Усавршавање у Минхену
Године 1898. наставља да учи сликарство у Минхену, у приватној школи Антона Ажбеа, а касније код Јулиуса Екстера. Код Ажбеа се суочава са другачијим приступом техникама сликања, у којима је он преносио схватања да се цртеж, боја и композиција не могу одвајати и да се проблеми на слици решавају бојом. Уз то је негован широк слободан потез.
У школи код Ажбеа Надежда је доживела и прво сликање у природи. У исто време, у том атељеу бораве и Василиј Кандински и Алексеј Јављенски, а велики утицај на Надежду има и дружење са Иваном Мештровићем, Мирославом Краљевићем, Иваном Грохаром, Рихардом Јакопичем, Миланом Миловановићем и другима.
Надежда је у Минхену намеравала да остане годину дана, а задржала се четири пуне године, за то време научила и немачки, руски и француски језик.
Док је живела у Минхену редовно је слала писма својим родитељима и тражила да јој шаљу новине и најновије књиге о догађајима у Србији.
Одлучна у свом ставу да се посвети сликарству, Надежда не ствара своју породицу. Ако се и површно пређе преко њене биографије стиче се утисак да и није било времена за породични живот, да би је свака сентименталност одвукла од онога што она као личност јесте: жена од идеје и за идеју, жена чије слике нуде поруку у којој се осећајност губи у „борбеном чину“.
Године 1898. прекунула је веридбу са једним државним чиновником након што је његова мајка тражила неприхватљиво велики мираз.
Најпознатија дела Надежде Петровић
Прву, нажалост и једину самосталну изложбу, Надежда Петровић организује у просторијама Велике школе у Београду, 25. августа 1900. године. Иако јој је донекле признала таленат, тадашња критика је била немилосрдна у погледу њених „новотарија”, али и у погледу узора на импресионистичке слике, које је један критичар чак назвао „болесним и трулим мозговима”.
На тој изложби изложила је 19 слика које припадају минхенском периоду њеног стваралаштва. Тај период траје до 1903. године. Познате слике из тог периода су: „Брезе”, „Баварац са шеширом”, „Из Ибержеа”, „Вршидба”, „Седећи женски акт”, „Купачице”…
Заједно са Браниславом Нушићем основала је 1906. „Коло српских сестара”, и као секретар Друштва креће у војну мисију српске владе у посету згариштима на југу, све до Кичева.
У време прославе стогодишњице Првог српског устанка, Надежда се ангажује у организовању Прве југословенске уметничке изложбе, коју је отворио Краљ Петар, а на којој су изложени радови 96 уметника из Србије, Словеније, Хрватске и Бугарске, са 458 радова. На тој изложби, где су највећу пажњу привукле велике историјске композиције Паје Јовановића, жири је одбио Надеждине сеоске пејзаже а прихватио само једну слику – Жетву, за коју је критика рекла да се без ње и могло и да није од неке вредности.
Други период тзв. српски период траје од 1903. до 1910. године и до тада је изложила своје нове слике, сеоске пејзаже, београдске призоре и портрете на више колективних изложби, али критика остаје немилосрдно негативна. Иван Цанкар изјављује да јој Бог није подарио укус. Најпознатије слике из тог периода су: „ Кроз Сићевачку клисуру“, „Сељанке из Шумадије“, „Циганка са црвеним шалом“, ,,Чобанин свира у фрулу“, „Гуслар“, „На извору“, „Косач“, „Плетиља“, „Старо београдско гробље“, „Девојче из Сићева“, „Призренка“, „Пејзаж са црвеним небом“, „Пут“, „Погреб у Сићеву“, „Портрет Косаре Цветковић“, „Аутопортрет“, „Портрет сестре Анђе“, „Надеждина мајка“, „Циганско село“, „Ташмајдан“, „Скадарлија“, „Дереглије на Сави“, “Јеврејска мала“, „Љубичаста јесен“, „Жена са сунцобраном“, „Ада Циганлија“, „Караула на Сави“, „Море“ …
Поред свих негативних критика, Надежда остаје непоколебљива и наставља да се бори за своје идеје и идеале. Бурна 1908. година доноси велике демонстрације у Београду, које предводи Бранислав Нушић. Надежда прекида наставу у школи и са ученицима креће на демонстрације. Када се убрзо појавила на балкону Народног позоришта поздрављена је овацијама масе. Тих дана добија надимак „Југословенска Нада”. Позива на борбу против тираније аустријског цара, на борбу за слободу. Основала је Лигу за национална права потлачених жена, Одбор Српкиња.
Период у Паризу
У периоду од 1910. до 1912. године са прекидима борави у Паризу, у атељеу Ивана Мештровића. Овај период се назива париским. Вредно ради и обилази изложбе. Тада се први пут упознала са важним делима импресиониста. Надежда упознаје и Родена, а славни вајар у њеном атељеу одабира радове које ће представити на Јесењем салону. Под утиском свега виђеног и њено сликарство се мења, а њена дела показују пуну сликарску зрелост.
Тада настају чувене слике попут „Фасаде цркве Нотр Дам“, „Нотр Дам“
„Мост на Сени“, „Јесен у Булоњској шуми“, „Плажа у Бретањи“, али и слике попут „Косидба“, „Краљевић Марко“, „Коњаник“, Косовка девојка“, „Чобанин“, многобројни портрети међу којима је и портрет Ксеније Атанасијевић.
Последње године живота
Последње године Надежда Петровић провела је као добровољна болничарка у Балканским ратовима. Додељена јој је медаља за храброст за њен труд током рата.
Није хтела да остане у санитету већ је изричито захтевала да је пошаљу на сам фронт у импровизовану болницу. У јеку борби, док је у болници владала епидемија пегавог тифуса, Надежда Петровић, и сама исцрпљена, последњом снагом сликала је шаторе ваљевске болнице, све док заразна болести није и њу оборила.
Боловала је седам дана, а упокојила се 3. априла 1915. године.
Ратни период траје од 1912 – 1915. године. Тада настају слике: „Призрен“, „Две сељанке“, „Девојка у народној ношњи“, „Грачаница“, „Косовски божури“
, „Скопље“, „Везиров мост“… и последња слика „Ваљевска болница“.
Надежда је писала ликовне критике, бавила се фотографијом, имала је и летњу сликарску школу. Сама се изјашњавала као импресиониста, али многи виде у њеним сликама потезе „експресије“. Јасно је да је Надежда постепено усвајала модерно сликарство, те је некад под утицајем својих минхенских професора, некад симболиста, а некад импресиониста.
За кратак живот од непуне 42 године, Надежда Петровић је успела да створи богат сликарски опус и у исто време активно брани своју отаџбину. На оба плана, која су у њеном животу подједнако важна и међусобно се преплићу, учинила је толико да је друга половина 20. века, као велико откриће које за живота није имала, подигне на пиједестал једне од најважнијих и највољенијих сликара на Балкану.
Жељна знања и политичког ангажмана, Надежда је са својим ставом да су дан и ноћ кратки ако се жели много научити, успела да од себе створи хероја и врхунског сликарског мајстора који у патријахалну Србију доноси модерну уметност у домену сликарства.
