У Чачку, у 74. години живота, 27. априла 1929. године, преминуо је српски официр и војвода Степа Степановић. У српско-турске ратове (1876-1878) ушао је као питомац артиљеријске школе, а изашао у чину потпоручника. Своју пуну војну афирмацију доживљава у Балканским ратовима, када је командовао Другом армијом. У Првом свјетском рату се прославио побједом на Церу – првом савезничком побједом у рату, због чега је 20. августа 1914. добио чин војводе. Следећи подвиг Степине Друге армије забиљежен је приликом пробоја Солунског фронта. Ове двије операције су му сковале ореол једног од највећих војсковођа Првог свјетског рата. Послијератне године проводио је махом у Чачку. Својевољно изолован од великих догађања, нарушеног здравља, још 1924. године је себи почео да гради гробницу. Живио је скромним животом, не одавајући утисак војводе, па је био омиљен у народу. То јутро када је преминуо, војвода Степа је лежао на постељи и скупивши последње атоме снаге изустио је своје задње ријечи: „Полазите напред“.
У Петрограду, 27. априла 1893. године, рођен је Павле Карађорђевић, једини син кнеза Арсена Карађорђевића – рођеног брата краља Петра I Карађорђевића. Био је широко образован човјек и велики заљубљеник у умјетност. До убиства краља Александра I Карађорђевића у Марсељу, 9. октобра 1934. године, кнез Павле се није истицао у политичком животу. Његова политичка каријера креће са позиције намјесника малољетног краљевића Петра II Карађорђевића, Александровог сина. Кнез Павле је, у суштини, заговарао отклон од Француске и Велике Британије, покушавајући да пронађе рјешење за српски народ и Југославију у турбулентном, предратном историјском тренутку. Након пуча и укидања Тројног пакта, кнез Павле је, током Другог свјетског рата, био заточен у Кенији. Послије рата је живио у Франуцској до своје смрти 1976. Са супругом Олгом изродио је троје дјеце: Александра, Николу и Јелисавету.
На данашњи дан, 27. априла 1999. године, НАТО авијација је испалила десетине пројектила на Сурдулицу, чиме је усмртила 20 цивила, међу којима и 12 дјеце. У нападу је рањено стотињак цивила, док је срушено преко 500 кућа. Остаће упамћена погибија шесточлане породице Милић и њихових деветоро комшија који су се, у тренутку бомбардовања, налазили у подруму куће, надајући се спасу од бомбардовања.
