Након завршетка Другог светског рата проценат неписменог становништва на Косову износио је 74 посто. Само двадесет и пет година касније основан је универзитет на којем је после само десет година студирало више од 26.000 редовних студената.
Осамдесетих година, у време кад су на Косову Албанци жртве „великосрпског хегемонизма” предвођеног Ђорђем Балашевићем, тамо, пропорционално гледајући, студира већи проценат младих него игде у Југославији (26 студената на хиљаду становника, наспрам 14 на хиљаду у Словенији и Хрватској). У исто то време у суседној Албанији живи између 120.000 и 150.000 Јужних Словена који немају апсолутно никаква права.
Колико „великисрпски хегемонизам“ погубан?
… то што су под „великосрпским хегемонизмом” Словенци први пут добили прилику да се факултетски образују на свом језику, а Македонци да свој језик уопште званично и имају и на њему штампају књиге, само по себи довољно говори.
А најбољи доказ колико је „великосрпски хегемонизам” погубан види се по томе што су сви ови народи, након што су се решили „великосрпског хегемонизма”, изишли на зелену грану.
Под „великосрпским хегемонизмом” Сарајево је заслужило и организовало Олимпијске игре, а данас је Босна и Херцеговина најмногољуднија међу оно мало европских држава које се могу набројати прстима једне руке, а које немају ниједну олимпијску медаљу.
Број Албанаца на Косову је растао, а сада пада
Под „великосрпским хегемонизмом” број Албанаца на Косову је константно растао, а сада, ево, углавном пада.
Пуна је јавност „регионалних душебрижника” који трубе о опасностима „великосрпског хегемонизма”.
Историја је, међутим, учитељица живота, а она нас, видели смо, јасно и недвосмислено учи да „великосрпског хегемонизма” треба да се чувају једино – Срби.”
Aутор: Мухарем Баздуљ