Захваљујући Мухамеду Шефкету ефендији Курту из Тузле, у том граду за време Другог светског рата није било масовних злочина усташких окупатора над српским становништвом
Био је почетак 1942. године, када су усташке власти у Тузли осмислиле паклени план. Замисао је била да 6. јануара, на Бадње вече, минирају тамошњи православни Саборни храм Успења Пресвете Богородице у том граду и побију окупљене вернике.
Потом је требало да уследи казнена експедиција кроз српску варош, како би се ликвидирали преостали тузлански Срби, који се нису затекли у цркви у тренутку дизања богомоље у ваздух.
Да овај план усташког тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли ипак буде осујећен, заслужан је исламски свештеник Мухамед Шефкет ефендија Курт (1879–1963). Овај тад већ пензионисани тузлански муфтија, чија се 140. годишњица од рођења навршава ове године, уживао је велики углед у том граду, који се у Другом светском рату налазио под окупацијом НДХ.
Свој утицај муфтија Курт је искористио да спречи прогон српског становништва. На његове заслуге недавно је указао и историчар Дејан Ристић, који је на друштвеним мрежама подсетио како је муфтија, сазнавши за усташки план, с групом угледних Тузлака затражио хитан пријем код немачког команданта града Хохбајера и његовог заменика, потпуковника Виста, од којих је затражио да спрече злочин.
Немачка команда је одмах истакла плакат с текстом упозорења да нико не сме никога злостављати, одузимати или рушити туђу имовину и дирати живаљ који слави. Да су се Немци у доношењу такве одредбе руководили својим интересом, по свој прилици, био је свестан и муфтија Курт. Зато је, у настојању да учврсти њихов демарш, отишао у Загреб, затраживши од Андрије Артуковића да усташе не дирају мирно српско становништво.
„Захваљујући ангажману муфтије Курта, у Тузли није било масовних злочина. Југословенске власти су га зато после 1945. одликовале Орденом братства и јединства првог реда, иако је био верски службеник из богате породице и, самим тим ’природни непријатељ пролетаријата’”, објашњава Ристић.
На интернету постоји и сајт посвећен породици Курт, на којем се може дознати да је даља ратна судбина овог муфтије била немилосрдна. Како се наводи, у једној дојави из јуна 1943. усташки режим ће га означити као „потајног непријатеља данашњег поретка” и „старог Бизантинца – Србина”.
Исте године остаје без два сина – Енвера, члана Агитпропа НОБ-а, којег убијају муслиманске страже легије, и Асима, припадника НОБ-а, који добија пегави тифус и нестаје на непознатој локацији. До краја рата ће изгубити још једног сина, Фадила, убијеног 1945. под неразјашњеним околностима.
Енвер, Асим и Фадил су били троје од укупно осморо деце колико је муфтија Курт имао са супругом Арифом. Што се тиче његове биографије, он је рођен у Травнику, а најпре је службовао у Бањалуци од 1914. године, да би 1925. прешао у Тузлу, где је био муфтија све до 1933. а три године касније је пензионисан.
Када је 1963. умро, прота Ђорђе Јовановић је одржао говор на његовој сахрани којој је присуствовало више од 10.000 људи. Како се наводи на сајту, том приликом је услишена „интимна и неуобичајена молба проте Јовановића да он буде тај који ће у ефендијин гроб сићи прe њега, дочекати табут с ефендијиним телом и положити га у раку”.
О том догађају је писао и Меша Селимовић, описујући муфтију Курта као „динамичног, племенитог, неустрашивог човека” који је свој „велики углед заложио да би спасавао људе из усташког затвора”. Знаменити писац је навео и да је на погребу ефендије, међу бројним окупљенима, било „највише Срба – сељака из околине Тузле”.
