У село се враћају млади, образовани и предузимљиви ентузијасти. Неки се одлучују за посао с малинама, други праве брашно од воћа, сок из листа јечма, сир с лековитим биљем .
У ваљевском и шабачком крају у последње време све више је младих који се по завршеном школовању враћају на дедовину. Настоје да стечено знање и практично примене и тако обезбеде приходе за своју породицу.
Најчешће се опредељују да воћу и поврћу, малинама, шљивама, купинама, месу, меду, лековитом биљу и млеку из свог домаћинства дорадом и прерадом увећају вредност, а тржишту понуде нове производе.
Лепо и тешко у малињаку и пчелињаку
Жеља да се врати на дедовину у планинско село Брезовице, на падинама Повлена, никад није напуштала четрдесетогодишњег Будимира Савића, дипломираног економисту. Није могао да се помири с тим да десетак хектара обрадивог земљишта зарасте у коров и тако врата дедовине остану затворена.
У малињаку с Милицом, животном сапутницом, уз помоћ неколико комшија бере мирисне плодове малине сорте „виламет”:
„Берем малину на 70 ари. Род је просечан, не онакав какав сам очекивао, јер су мразеви учинили своје. Набраћу око пет тона. Ради се о органској производњи захваљујући чему за сваки килограм добијем по 300 динара. Пре две године откупна цена била је двоструко већа, па су тако многи мештани преко ноћи постали милионери“, каже Савић.
Будимир је већ одлучио да малињак прошири за 30 ари. Додатни приход нашли су и у пчеларењу. Имају више од сто кошница. Пчеле у малињаку и на ливадама имају довољно хране за пашу па је и тај приход, уз малину, постао значајан. Ако и не прода мед, може да га чува у бурадима, ако треба и хиљаду година.
– Немамо намеру да идемо из села, из ове лепоте из чистог ваздуха. Имамо свега довољно и може скромно да се живи, па чак и да се „скокне” до мора или преко границе. Подршку када је у питању пчеларење, добијамо и од државе, неколико хиљада динара по кошници, што је довољно за одржавање легла. Жао ми је што се споро удружујемо, макар ми, млади произвођачи, како би лакше и боље пласирали своје производе ‒ каже нам Будимир држећи за руку десетогодишњег сина Вујадина.
Димљени сир по мамином рецепту
У селу Доња Буковица код Ваљева тридесетогодишиг Александар Тадић се, по завршетку Више економске школе, вратио на дедовину да помогне родитељима Драгану и Ради који су познати по производњи млечних производа.
„Покушао сам да се запослим у неком предузећу у Ваљеву и околини. Није ми се то свидело из више разлога. Један од њих је да ми зараду нису исплаћивали на време, други су ме уцењивали дајући пола зараде „на руке”, а остало преко рачуна. Израчунао сам да ми је боље да се вратим на свој посед и помогнем родитељима. Нећу се обогатити, али могу лепо да живим од прихода које остварујем ‒ уверен је Александар.
Он сада свакодневно прерађује више од 300 литара крављег млека које производу у њиховом домаћинству:
„Определили смо се за производњу димљеног, полутврдог сира који спремамо по рецептури моје мајке уз савет стручњака прехрамбене технологије. Правимо сиреве с двадесет врста лековитог биља и зачина, почев од белог лука и першуна, преко сусама и кима, мирођије, сремуша, куркуме, бруснице, суве шљиве, пистаћа, ораха, затим од вргања, маслина и дуван чварака“, каже.
Сада све производе ручно израђују, али се надају да ће до следећег лета изградити мању савремену млекару и у њој прерађивати више од две хиљаде литара млека дневно. Рачунају на помоћ државе кроз програме запошљавања младих предузетника.
Сву произведену количину сира Александар брзо распрода. За постигнуте домете у пољопривредној производњи и припреми хране Александру је ових дана стигло признање Задружног савеза Србије за етно бренд.
Александар када заврши с дневним обавезама нађе времена за одмор, да погледа неки филм, а најчешће заспи уз књигу научне фантастике. Кад пожели скокне до Ваљева, Коцељеве или Шапца да се види с друговима.
Приход од јечма и спелте
У селу Котешица посетили смо домаћинство брачног пара Добривојевић, Зорице и Петра који су се одлучили за производњу природне хране. И то на Зоричиној дедовини. Они из листа младог јечма и спелте, старе сорте пшенице, производе зелени сок који, како тврде, чини чуда и помаже очувању здравља организма, а све по рецепту јапанског лекара Јошихиде Хагиваре.
До зеленог сока биљака долазе тако што њихово семе клија на води, без земље и без хемије десетак дана. Када трава израсте до 10 центиметара дужине, она се сече, исцеди се сок и даје се на лиофилизацију где су сачувани сви минерали, витамини и ензими. Уз здравствену контролу сок и прах биљака се испоручује на тржиште.
Добривојевићи тренутно прерађују више од хиљаду килограма јечма и спелте. Недавно су награђени на Укус фесту у Београду за најбољи укус веганске хране.
Брашно од воћа из Мачве
У другом крају, у плодном мачванском селу Шеварице, код Богатића, лако смо пронашли домаћинство Славише Јолдића. Још пре неколико година он је прекинуо студије на Музичкој академији, јер, како каже, у тим водама није нашао себе на најбољи начин. Вратио се у родну Мачву и на имању свог деда Мила засновао сопствено газдинство.
‒ Досадило ми је да се надмећем с накупцима и продајем своје производе будзашто. Знао сам да је једно од решења прерада воћа. Одлучио сам да од воћа, пре свега малине, јабуке, купине, јагоде, производим брашно које је сачувало све витамине, минерале и хранљиве састојке, као да сваки дан једемо свеже воће. Тако добијено брашно лако се чува, складишти и траје много дуже од свежег воћа.
Тако Славиша успева да увећа вредност својих производа. После сушења воће меље у посебном млину, конструисаном за ту намену и полако осваја тржиште. Брашно се користи као додатак било ком јелу или као освежавајући напитак. У брашно се не додаје арома, боје и шећери, па га могу користити и они који болују од разних хроничних болести. Производња, наравно, није јефтина: за килограм брашна потребно је до 12 килограма свежег воћа.
За остваривање ове производње која је новина на тржишту, Јолдић је добио и помоћ из државне касе преко Фонда за развој и помоћ младим предузетницима. Открива да се спрема и за производњу брашна од виљамовке, чувене сорте крушке и мускатне тикве.
