Манастир Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији, био је место упокојења Светог владике Николаја Велимировића, а његова смрт за многе је данас мистерија
Околности његове смрти у званичном саопштењу гласи: „18. мартa 1956, у својој ћелији пронађен је у Господу почивши Владикa Николај. Владика је био на коленима, ничице, са ослоњеном главом на кревет. У руци му је био молитвеник. Владика је водио свети живот и деловао свето. Многи у оваквој Владичиној смрти виде свету кончину, јер се преставио на коленима и молећи се“.
Али у српској црквеној заједници распрострањен је апокриф, који емитује сасвим другачију слику:
„Ми знамо да је уочи трагедије владику посетио човек, обучен у мантију. Они су дуго разговарали, до касно у ноћ. Ујутру нико није видео мистериозног посетиоца, нити је више видео кофер, који је припадаo Владици Николају.
Било је гласина да је владика у свом животу преживео шест покушаја лишавања живота, али је од овог седмог доживео да тако мучки буде убијен.
Игуманија Параскева је тврдила, да мистериозни странац осумњичен за убиство, био је, у ствари, клирик владика Дионисије. И да се код ње налази покајно писмо тог човека, који он у њему моли Светог Јоаникија да он посредује код Господа, како би њему био опроштен и разрешен неки страшни његов грех.
Игуманија је још додала да je, на уснама преминулог владике била пена, као у човека ког су отровали.
Владика у Америци
Године 1950, владика је живео веома скромно у Њујорку.
Трвења у српској емиграцији била су изражена тако што се „махало песницама после борбе“, шпијунским интригама и оно што је својствено становницима Балкана, у тузи наћи бар мало радости живота у егзилу.
Владика је живео у осами и повучено. Али ипак не тако давно, у Њујоршком његовом периоду живота, његова скромна соба је била место окупљања, не само српских избеглица и емиграната, већ и оних руских емиграната, који су живели између два рата у Југославији.
Но, чак и тада, у раним годинама избеглиштва, када су eмигранти подржавали једни друге, организовали су разна окупљања и сусретања једни са другима. Владика је чак и тада, у том „бучном дружењу“ тражио самоћу. Наравно, он није дозвољавао себи да увреди госте тако, што би демонстрирао своју „усамљеност у маси“, не. Уморивши се од дугог разговора, владика би напуштао дружење за само неколико минута. Потом би се вратиo видно освежен и духовно ободрен.
