На предугом списку погинулих, умрлих и страдалих књижевника у Првом светском рату нашло се и блиставо име песника Милутина Бојића.
Краљ речи, најлепше наде наше књижевности, највећег страсника српске љубавне лирике, песника „Плаве гробнице“ , највећег метафизичког опела у светској лирици.
Милутин Бојић, лиричар у чијем се кратком животу настанио и удес српског народа, за живота је објавио следећа дела:
- Ланци(драма);
- Госпођа Олга(драма),
- Краљева јесен(драма у стиховима),
- Каин(поема),
- Песме бола и поноса(1917, непосредно пред смрт);
постхумно:
- Урошева женидба(поетска драма),
- Сонети и
- Сабрана дела.
Принципов видовдански хитац послужио је као смер којим ће се у правцу жртвене мете – целог српског народа кренути светско зло и свом силином се обрушавајући на њега с циљем потпуног уништења и затирања.
Страдалном рељефу националне топографије ватрени песници српског народа који од векова гине јер хоће слободно да живи, у љубави за отаџбину и испуњењу отаџбинског завета, несебично су даровали и властити живот и посветили своје дело.
У дугој избегличкој колони са избеглим народом и војском из Србије кренула је и српска књижевна елита. Међу њима и Милутин Бојић са млађим братом Радивојем.
Те тешке 1915.године у Душевној болници у Београду гаси се живот Петра Кочића, као и младог песника Душана Срезојевића, учесника Балканских ратова.
Српска ратна књижевност
Солун, Бизерта, Француска, Русија, Алжир, Енглеска, Америка – места су где су српски изгнани писци стварали српску књижевност.
На Крфу, централном књижевном средишту, где су неко време боравиле Влада и Врховна команда, априла 1915. Обновљене су званичне Српске новине.
1916.покренут је „Забавник“ , главно књижевно гласило за две последње године егзила.
Бранко Лазаревић, главни уредник „Крфског забавника“ пише у једном од уводних чланака:
„Бачени смо били на начин на који још нико није био бачен, и ево где се хитро као тигрови дочекасмо на ноге. По Европи, Америци, Африци, разбацани као слама ветром, изражавамо смело своју уметничку мисију. Библиографија тих радова већ је читава једна књига. То су сјајни документи једне расе која не уме да поклекне“
У тексту “Једно подушје“ (у петом броју „Забавника“ који је уредио Божидар Пурић)објављује дугачак списак погинулих уметника, књижевника, научника и новинара
Aли каже се да је та листа непотпуна, „јер се борило и падало на све стране, а мало их је било да записују. Гинуло се без рекламе, гинуло се и умирало у буљуцима који су нам донели хиљаде студената, официра, чиновника, адвоката и преко три стотине хиљаде војника.“
Апостол наде и прометеј јада
Уз звуке трубе испод стабала чемпреса ковчег са телом 25.годишњег песника Милутина Бојића, спуштен је поред мртвих српских ратника у гробље на Зејтинлику.
Била је јесен, 8. новембар 1917.
Пет година касније, 1922. посмртни остаци Милутина Бојића, песника националног полета, пренети су на београдско Ново гробље и сахрањени у породичној гробмници (парцела 29, гробница 39, 3.ред).
Покрај слике на мермерној плочи остало је записано :
„Мирноће ми дајте, да сву снагу
стечем,
Да из срца даднем
Сав бол и сав понос и, кад их
Изречем,
Ко лист свео паднем“.
Живот Милутина Бојића
Милутин Бојић је рођен у Београду 1898. Отац му је био занатлија а мајка домаћица. Одрастао је у бројној породици, имао је још четворо браће и сестара. Његова породица проводила је мирне и срећне дане све до 1911. када је изненада умро отац и оставио самохрану мајку да сама подиже децу.
Милутин је имао осамнаест година када му је Јован Скерлић отворио врата у Српском књижевном гласнику.
Његова поезија је звучна, музикална, натопљена младалачком жестином и еротиком и, надасве, испуњена силином родољубивог осећања, поезија која пева трагику у судбини српског народа и има димензију историјског сазнања; свесто о дубоким условљеностима и коренима недаћа и страдања, осећања које ће Србију « Земљу олује» химнички овековечити у трагици страдања у гробници морске плавети.
Када су 1914. Немачка и Аусторугарска напале Србију породица Бојић напушта Београд. Прво су се као избегличка породица настанили у Аранђеловцу, а затим у Нишу.
Бојићи у рату
У Нишу је Милутин Бојић постављен за војног цензора. Истовремено је уређивао чувени нишки дневни лист « Гласник» где је објавио збирку својих чланака и есеја. У Нишу је објавио и свој познаит еп « Каин»(поема у три дела), настала у периоду мај – август 1915, који је, осим неколико примерака, изгорео у пламену нишке штампарије приликом непријатељског напада.
Када је епидемија тифуса почела харати градом на Нишави однела је бројне жртве. У вртлогу епидемије нашла је смрт и Софија Бојић, песникова мајка која је сахрањена на нишком гробљу. Са самртничког одра мајка се обратила свом најстаријем сину : « Чувај сине себе али ти остављам у аманет мајчин да чуваш и да се стараш о нашој Јелици, нашој Даници, нашем Радивоју и најмлађем Драгану»:
Рат је беснео. Српска војска, заједно са народом, водила је надчовечанску борбу за одбрану своје земље. На свим ратиштима гинула је младост Србије, гинули су очеви заједно са синовима. Цер, Колубара, Мачва, Јадар, Београд и друга разна попришта остала су записана по великим победама српске војске али и по дугим списковима погинулих војника и официра који су пали за част, слободу, и будућност Србије.
Затим следи ново повлачење, Косовска Митровица, Чакор, прелазак Скадарског језера чамцем у коме су били Бојић, његова вереница – госпођица Р. и Растко Петровић. Раставили су их у Сан Ђованију, пред лађом Молфета».
„Ја сам са породицом ушла у лађу, а Милутина су са прелазног моста вратили на обалу. То је наредио један потпуковник коме се Милутин раније замерио, називајући га « куваром Врховне команде». Тако смо се одвојили. Ја сам одпловила у Бриндизи, а Милутин, онако намучен и гладан, кренуо је пешице преко Албаније. Да се укрцао у лађу, да је пошао са мном, остао би жив. Сигурно би остао жив. «
