У Аризони, у пустињи Сонори, у земљи Апача, под њиховом светом планином Грејем, налази се православни манастир Светог Пајсија. Посвећен светитељу који је крајем XVIII века са грчког на рускословенски превео Добротољубље и тако покренуо обнову духовног живота у царској Русији и словенском свету, овај манастир донедавно је припадао Српској православној цркви. Сада је у саставу Руске заграничне православне цркве и у њему нема Српкиња. Он, међутим, на сваком кораку, чува наше трагове.
Овде, у овој далекој пустињи, српски путник суочава се са собом, препознаје своје светиње и осећа њихово зрачење. У сусрету са Апачима, народом јуначке историје, кога је иста рука која данас дави Србе подвргла геноциду, небројено пута преварила, затворила у гета, изложила грабежу мултинационалних рударских компанија, он ће можда моћи да завири у будућност, да наслути оно што, уколико се нешто не промени, чека и његов народ.
Путник ће, када после дуге вожње кроз пустињу коначно уђе на капију манастира, са леве стране спазити једну лепо скројену омању грађевину, са крстом на прочељу. То је капела посвећена Светој Анастасији, жени Светог Симеона (великог жупана Стефана Немање), мајци Светог Саве и Светог Симона (краља Стефана Првовенчаног). Већ ту ћете се сусрести са знаним ликовима српских светих. Када је чула да сам српски историчар, монахиња гостопримац замолила ме је да јој протумачим ко је ко на икони Светих сремских Бранковића. Говорила нам је о недавној посети сестринства, предвођеног оцем Милошем Весиним и покојним академиком Димитријем Стефановићем, српским светињама. О Србији и њеним манастирима причала је са таквом побожном радошћу, као да је говорила о посети Јерусалиму и Светој Земљи.
Слике српских манастира налазе се и на зидовима просторија у којима бораве гости манастира. Међу њима, на посебно истакнутом месту, икона Светог Василија Острошког. На улазу написана молба да се врата пажљиво затварају како се кроз њих не би провлачиле шкорпије, отровни пауци и слична пустињска створења.
У данашњој капели свете Анастасије некада се, са својом породицом, Богу молио претходни власник овог поседа. Када је чуо да његову земљу хоће да купи један хришћански манастир, овај побожни протестант продао ју је по симболичној цени. Сестринство је тако, по савету лекара, заменило калифорнијску влагу за пустињски ваздух Аризоне.
У почетку су се све Службе Божије обављале у капели Свете Анастасије. Данас се у средишту манастира уздиже велики, новоизграђени храм Успења Пресвете Богородице. Он има две простране капеле. Северна је посвећена Светом Јовану Калифорнијском и Светом Николају Српском, а јужна Светом Пајсију и Оптинским старцима. И опет – са икона вас гледају очи највећег Србина после Светог Саве, како га је назвао Преподобни ава Јустин, и очи калифорнијског и шангајског Светитеља, руског племића српског порекла који је некада, као бели руски прогнаник, босоног продавао Политику на улицама Београда.
Сестринство још зна целу српску литургију и пева богомољачке песме Светог Владике Николаја. Снимиле су их на посебном компакт-диску, уз који су приложена објашења о томе ко су били Владика Николај и српски богомољци. У манастирској продавници поклониле су ми књижицу са фотографијама процветалих пустињских кактуса, које су саме направиле, праћене на енглески језик преведеним изводима из Николајевих Молитви на језеру. Тајна природе ту је откривена кроз мисли Српског Светитеља.
На малом манастирском гробљу сахрањено је неколико Срба. Показаше нам и споменик некадашње чланице сестринства, потомка једне од најугледнијих апачких породица. Наша Црква је, ето, у свом монаштву имала и жене апачкога рода.
У Цркви Успења Пресвете Богородице, као највећу драгоценост, монахиње ће вам показати честице моштију Светог кнеза Лазара. Потресан је тај ненадани сусрет са светим кнезом у овом далеком свету. За српског поклоника то је, засигурно, врхунац боравка у манастиру Светог Пајсија.
У Београду непрестано слушамо о томе како смо заробљени у својој несрећној — губитничкој, оријенталној, православној, османској, руралној, комунистичкој, колективистичкој, геноцидној — прошлости и како је потребно само да се потрудимо да личимо на срећне западне народе, да дозволимо да нас колонизују, еда бисмо и ми живели као сав нормалан (западни) свет. Овде, у пустињи Аризоне, као да се срећемо са неким другим народом истог имена. Ту, на другом крају планете, српским светитељима који су на овом свету живели пре осам стотина година, подижу се капеле и цркве како би, у њима, увелико поколебани западњаци потражили смисао и мир. Човек мора да оде у пустињу Аризоне, да би разумео: „Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугодним личностима, првенствено у Светом Сави Немањином“, како светосавље дефинише Владика Николај, једини је културни модел који смо сами за себе створили, који је издржао вековну пробу времена, који нам је донео снагу да све издржимо, који странци препознају као аутентичан и привлачан. Све остало што смо као народ постизали, кроз своје јунаке, песнике и научнике, били су само славни и пролазни тренуци.
