Српска мајка, колаборациониста, квислинг, домаћи издајник, само су неки од епитета, који су за живота, али и након смрти пратили председника Владе народног спаса и бившег генерала југословенске војске и министра војног, Милана Недића.
Милан Недић је рођен од оца Ђорђа, среског начелника и мајке Пелагије, учитељице. Порекло породице Недић је из села Орашац код Аранђеловца. Мајка Милана Недића је унука кнеза Николе Станојевића и праунука кнеза Станоја Михаиловића из села Зеоке код Лазаревца. Рођена браћа Милана Недића били су Милутин Недић, такође генерал југословенске војске, и Божидар Недић, потпуковник и председник Удружења ратних војних инвалида. Преко свог прадеде Николе Станојевића Недић је био рођак са вођом покрета Збор Димитријем Љотићем и дипломатом Константином Фотићем. Недић је био ујак новинару и истакнутом зборашу (Љотићевцу) Станиславу Кракову.
Гимназију је завршио у Крагујевцу и 1895. уписао Нижу школу Војне академије. Године 1904, је завршио Вишу школу Војне академије, потом Генералштабну припремну и ступио на дужност у војсци. Милан Недић се оженио Живком Пешић, кћерком артиљеријског потпуковника Петронија Пешића, са којом је добио сина Душана и кћерке Анђелију, Десанку, Бранку и Лепосаву.
Служио је током Балканских ратова и примио је бројна одликовања и медаље за храброст. У чин потпуковника је унапређен 1913. године.
Године 1915. током Првог светског рата је унапређен у пуковника и служио је у генералштабу као најмлађи пуковник у српској војсци. Током српског повлачења преко Црне Горе и Албаније од новембра 1915. до јануара 1916, његови војници су чували одступање српске војске. Године 1916. је именован за ордонанс официра краља Петра I. У септембру 1918. командовао је Пешадијском бригадом Тимочке дивизије приликом пробоја Солунског фронта.
Након рата, Недић је наставио да служи као командант Пешадијске бригаде, пре него што је именован начелником штаба Четврте и Треће армијске области као и командантом Дравске дивизијске области. У чин дивизијског генерала је унапређен 1923. и коначно у чин армијског генерала 1930. године. Између 1934. и 1935. био је начелник Главног генералштаба југословенске војске.
Кроз своју каријејру и своје говоре, Недић показује у почетку суптилно а касније отворено своју симпатију према германској војној и политичкој доктрини. За разлику од свог рођака Љотића, Недић није био нациста, нити расиста, али је симпатиосао одређена решења које је у војној, економској и финансијској сфери спровео нацистички режим. Самим тим, је и креирао војну доктрину Краљевине Југославије, као начелник генарштаба, а то је класична германско – француска стратегија, где је већина снага постављена да брани границе, које су утврђене масовним бункерима, док је јако мали број снага, од око двадесет процената, остављен у стратегијској резерви, као снага намењена за контранапад. Таква доктрина је у том тренутку ако посматрамо опрему и организацију Југословенске краљевске војске била катастрофална и унапред осуђена на пропаст. ЈуВо је патила од хроничног недостатка тенкова, тешке артиљерије и модерне комуникационе опреме, када се на то све дода и демографски састав те војске, таква доктрина и стратегија представљала је чин издаје сама по себи.
Постављање Недића за министра војске и морнарице Краљевине Југославије 1939. у влади Цветковић-Мачек, пружило је шансу Димитрију Љотићу да оствари утицај у Југословенској војсци. Везу са Љотићем Недић је одржавао и преко начелника свог министарства пуковника Милоша Масаловића, истакнутог збораша и Љотићевог пријатеља.
1940. године приликом инвазије на Грчку, војно ваздухопловство фашистичке Италије је бомбардовало Битољ 05.12.1940. Овај потез Италије при коме је погинуло девет недужних цивила, прихваћен је као објава рата и начин да се Краљевина Југославија, придружи својим савезницима у борби против сила осовине, онако и онда када је то њој одговарало, док Немачка ратна машинерија, заузета у западној Европи није била спремна да реагује на Балкану. Тада генерал и министар Војске, Недић добија наређење од владе да објави рат фашистичкој Италији те да се Југосовенске трупе споје са Грчим и да се формира заједнички фронт. Недић то одбија да уради. Уместо тога Недић је предложио прекидање политике неутралности и да се Југославија прикључи Силама Осовине и нападне Грчку да би узела Солун. Због одбијања да изврши наређење и отвореног сврставања уз Италију, Бенита Мусолинија и Немачку Адолфа Хитлера, Недић је смењен и стављен под присмотру, док за чин издаје ипак није оптужен.
Недић је реактивиран пред Априлски рат и постављен за команданта Треће групе армија на фронту којим се Македонија бранила од немачког напада из Бугарске, а Црна Гора и Косово од италијанског напада из Албаније. Његова група армија није успела да спречи делове 12. немачке армије да прођу из правца Бугарске. Он је својим трупама одржао снажан дефетистички говор после којег је већина војника под његовом комадом отишла кућама. Тај најважнији фронт којим је бранио везу са Грчком је убрзо пробијен и Недић се враћа у Србију, па одлази у Босну. Немци су већ другог дана рата заузели Скопље и упали у Грчку.
Недић је крај Априлског рата дочекао у Палама. Био један од ретких генерала који није доспео у заробљеништво и већ се 19. априла вратио у Београд, где је од немачке управе добио „одсуство из ратног заробљеништва” те је стављен у кућни притвор.
Недић је од самог почетка немачке окупације био у кругу истакнутих српских личности којима су Немци хтели да повере управу над окупираном Србијом, али су се ипак одлучили за Милана Аћимовића. Недић је изгубио сина и снају у експлозији муниције 5. јуна у Смедеревској тврђави, и ту је трагедију јако тешко поднео.
Аћимовићева комесарска управа није успела да очува „мир“ у Србији је, већ у другој половини маја избио устанак који су предводили четници. Док су лутајуће комунистичке банде убијале срспке жандарме и немачке војнике, што је довело до страшних и катастрофалних последица по цивилно становништво у Србији. Где је Хитлер лично наредио да се за једног погинулог немачког војника стреља 100 српских цивила а за рањеног 50, што је био јединствен пример те врсте у другом светском рату у то време. Дешавају се масакри у Крагујевцу, Краљеву и другим Српским градовима у чину масовних стрељања. Већ тада Немци су сматрали да је Аћимовићев комесаријат без икаквог угледа међу Србима, и сматрали да га замене ауторитативнијом личношћу. Недић се први пут помиње као кандидат за председника марионетске владе већ током прве половине јула, он је у више наврата, одбијао да преузме на себе ту улогу, и ако је чврсто био уверен у Немачки супериоритет и њихову коначну победу.
Немачко министарство спољних послова упутуло је у августу 1941. дипломату Едмунда Фезенмајера да обави разговор са Недићем. Фезенмајер, који је био припадник обавештајних структура немачког Рајха, пренео је Недићу личну Хитлерову поруку, а то је да уколико се у Србији не успостави мир, он ће Србију тј. оно што је од ње остало распарчати између Бугарске, Мађарске и Албаније, са директим упутствима да се унушти све што је Српско. Такође Недићу је запрећено да уколико не прихвати њихову понуду да ће он и остатак њеогве породице бити пребачени у логоре у Немачку као ратни заробљеници. Недић овај улитимату прихвата. Средином августа одржан је шири скуп београдских политичара, представника свих партија, комора, удружења, Универзитета и организација, са 70-80 присутних, на ком је Недић формално добио мандат за састав „владе народног спаса“.
До напада нацистичке Немачке на СССР, у окупираној Србији је владао ред и мир, што је омогућило примање великог броја избеглица, углавном Срба из западних делова Југославије које је контролисала колаборационистичка, геноцидна ткз. Независна Држава Хрватска (у данашњој Хрватској, Босни и Херцеговини и Срему), Срба из Бачке и са Косова и Метохије, али такође и протераних Словенаца у Србију, укључујући и Милана Кучана, који је био дете у то време. Из немачких извора се види да су Немци захтевали да се прогнани Срби прихвате. Немци су прихватом избеглица спречавали развој устанка у НДХ, јер су Срби, уместо бекства у шуме и планине, долазили у Србију, која је била код квинслишком управом Недића. Квислиншка влада је запошљавала избеглице на места упражњена отпуштањем Јевреја, жена и нелојалних Срба. Неке избеглице су регрутоване у квислиншку жандармерију, СДС и СДК. За Недића важи мит да је његова влада спасила милон Срба од усташког ножа. Да је он некаква Српска Мајка. Историја, једноставно не може то да потврди. Чињеница је да су још за време Аћимовићевог комесаријата, прихватане избеглице из ткз. НДХ. Те избеглице су четници пребацивали преко Дрине, а представници комесаријата, касније Недићеве владе су их само прихватали. По четничким изворима, тачније по опративном дневнику врховне команде ЈуВо, четници су на територију „Недићеве“ Србије, до 1944. Ребацили отприли око 240.000 избеглица. Влада народног спаса је прихватала те избеглице, проналазила им је смештај, храну, послове и друго. Али, Само су четници тј. припадници ЈуВо, имали упоришта са обе стране Дрине и само су они били у могућности и само су они имали снагу да те избеглице одбране од усташких хорди и пребаце их на сигурно у Србију.
Недић је са генералом Данкелманом склопио усмено неке споразуме о проширењу својих овлашћења, али након Данкелманове смене у септембру 1941. Но, те споразуме Данкелманови наследници су игнорисали и Недићева власт се постепено смањивала. Недић је непрестано имао тешкоћа с немачким војним властима, неколико пута је претио оставком и вршио бројне промене у свом кабинету. Формирана је Српска државна стража, као војна рука Недићеве владе, која је бројала око 15000 присилно мобилисаних војника, која је била слабо обучена и наоружана, те никаквог борбеног морала. Није уживала Немачку подршку нити поверење. Једина „српска“ војна и политичка формација којој су Немци веровали је била организација Српски добровољачки одред српског нацисте а Недићевог рођака, Димитрија Љотића. Иако је Недићева власт крајем 1943. практично престала да постоји, остао је на положају све до краја немачке окупације Србије, до почетка октобра 1944.
Недић није имао никакве стварне моћи у доношењу одлука, а био је потпуно свестан да му Немци уопште не верују. Након јануара 1942. морао је и он прогутати неугодан завршни чин да су већину његове земље окупирали Бугари, који су од почетка до краја били крајње омрзнути од стране српског народа. Немци су одузели Недићу команду над Српском државном стражом, коју су ставили под команду СС генерала Аугуста Мајснера. Недић је такође имао трајних проблема с дисидентским елементима у својој влади. С друге стране, четници су се успешно инфилтрирали на свим нивоима у Српску државну стражу и администрацију.
Фактички за све време своје управе, Недић није имао никакву власт. Имао је формално одређена овлашћења, али за све се питала Немачка окупациона власт.
Дана 4. октобра 1944, Недићева влада је распуштена, а он је 6. октобра, заједно са већином својих министара, пребачен, по одлуци Немаца, из Београда преко Будимпеште у Беч, а касније у Кицбил. Кицбил је било место где су биле смештене све владе чије су земље Немци окупирали. Недић је 25. маја 1945. написао писмо генералу Ајзенхауеру, нагласивши да је он увек био тајни савезник Михаиловића. Америчке снаге су Недића ипак предале комунистичким злочинцима 1. јануара 1946. године.
Недић је затворен у Београду, и редовно га је саслушавао мајор Мило Милатовић. Београдске новине су 5. фебруара објавиле вест да је Милан Недић извршио самоубиство скочивши кроз прозор док чувари нису пазили.
Миодраг Младеновић, капетан ОЗНЕ тврди да је Недић 4. фебруара 1946. године сахрањен на Централном гробљу у Београду.
Да ли је Недић био издајник, или национални херој је питање које дели и раздваја многе Србе. Једни тврде да је он само спашавао народ, свестан факта да велике силе одлучују о судбини и исходу рата, док други тврде да је његова сарадња са Нацистима, чин издаје и колаборације, без обзира на позитивна дела која стоје иза ње. Милан Недић, је био оно што називамо каријерним официром, коме част, образ и отаџбина нису били приоритет, већ положај и моћ, који није презао ни од чега да био осигурао своје напредовање. Он је био човек који није био спреман да преузме терет власти и одговорности у судбоносно време и у судбоности час за свој народ. Он је ту власт и одговорност категорички одбијао и на то је пристао по претњом и принудом. Да би неко био издајник, он за то мора имати мотив и жељу, то Недић није имао. Недић је једноставно, само један од многих, који се нашао у ситуацији која је била ван његових могућности, ван његове способности. Он је покушао да плива и да се одржи на површини, али једноставно терет је за њега био превелики, претежак и он је потонуо у виру историје. Није Милан Недић ни херој ни издајник, већ само човек који се нашао на погрешном месту у погрешно време.
Јефто Грубор
