Дуго размишљајући о оном што пише, Дучић је унапред бележио стихове, строфе, па и речи, да би потом од њих правио песму, а није је, понесен осећањем, одједном написао целу.
Кад је приређивао своја „Сабрана дела”, прегледао је у свакој песми сваку строфу, сваку реч. У песми „Очи”, стих „Имају глас слутње у гранама бора” изменио је у „имају шум слутње” – једно зато што гране дају, не глас, него шум, а друго да избегне какофонију два с. У циклусима Сенке по води и Душа и ноћ, писаним пре 1908, ретка је песма у којој није, 1929, извршио измене при њеном уношењу у дефинитивно издање својих дела. „Нема ниједне књиге за коју њен писац мисли да је сасвим готова”, каже он сам и додаје: „Најбољи је онај писац који мисли да би свако своје дело требало да изнова напише”.
Луцидног интелекта и будних чула, церебралан и медитативан песник, у кога нема осећања које није процеђено кроз сито размишљања, и за кога је закон пропорције главни закон мисли, Јован Дучић је наследник класичара, не романтичара. У њега има и мудрости, и спокојства, и полета, и жара има, али незадрживих осећања, ватре, страсти, нема у њега. Он је ретко узбуђен кад што доживи или види, или кад што открије, и зато ретко узбуђује и читаоца. Њега засењују боје, заносе звуци, заводе жене, одводе у давнину прошли дани и он, озарен и задивљен, засењује и задивљује друге, али их не заноси и не очарава.
Сам Дучић у томе није видео недостатак, него врлину. „Има песама интимних, непосредних, топлих, чак и дубоких, али то није велика поезија”, каже он; „песма је савршена кад је пре свега сублимна”. У својим књижевним огледима он на неколико места потврђује то осведочење. Сећајући се, свакако, Расина и Гетеа, он каже: „Велики песници су узвишени, али не и интимни; они нас задивљују, али нас не заносе”.
У Дучића је не скроман, него импозантан збир песама насталих у оном сувереном владању собом и уметничком материјом које је он видео да имају антички Хелени у скулптури, Пијеро дела Франческа у сликарству и Рамо у музици. Јован Дучић није хладан, већ спокојан. Оно што је велико у њега, то није темперамент, коме се ми обично дивимо у једног песника. Велика је његова мирноћа, мисаоност, која не пламти, него светли.
Желећи да о свему што напише постигне „савршенство и последњу реч мудрости и облика” – као што сам каже – Јован Дучић је и као песник и као прозни писац изузетно много давао на језик и стил. Лепих стихова има и пре њега – и каквих! – у Његоша, у Ђуре Јакшића, у Лазе Костића, у Војислава Илића; али лепота речи као засебна естетичка категорија улази у нашу књижевност са Јованом Дучићем. Стихови у генерацији наших романтичара – ко није приметио! – пуни су провинцијализама, алитерација, елизија, приповедачка проза у генерацији реалиста пуна дијалеката и вулгарних фраза.
У Дучића, не само што ниједна реч није залудна, него је и пробрана, и пробрана не само садржајно, већ и музикално. Сваки израз који има ружан призвук он одбаци, а где постоји могућност алтернативе, одлучује се за племенитију. Каквих ли дивних речи у њега, и у стиховима и путничким писмима! Стазе пуне косоваца; замрли гајић оскоруша; огањ дажди, дажд ромиња; виторог се месец заплео у грање; сијају реке пуне жераве; шума помрчала у сенкама; жути се млади шипраг клена; у небо први козлац гледа – море једно колико лепих толико ретких речи.
Нико у Дучићевој генерацији, у којој је било толико изврсних стилиста, није више култивисао језик од њега. Као сликар у бојама, као музичар у тоновима, Дучић је сензуално уживао у речима, у њиховом облику, у звуку. По лепоти речи, песме и путничка писма Дучићева превазилазе све што је у српској књижевности написано.
Милан Кашанин, oдломци из есеја о Јовану Дучићу из књиге есеја „Судбина и људи”, 1968.
