Милан Ђорђевић Милићевић (1831–1908), рођен у Рипњу код Београда, оставио је дубок траг у српској култури као књижевник, публициста, етнограф и академик. Његова дела, препуна етнографских записа и историјских осврта, представљају драгоцен извор информација о животу, обичајима и традицији српског народа у другој половини 19. века.
Његов рад га је сврстао међу кључне личности српске интелектуалне историје и културног наслеђа.
Образовање и рад у државној служби
Након основне школе у родном селу, Милићевић наставља школовање у Београду, где похађа гимназију и завршава Богословију. Његова каријера у државној служби почиње као учитељ у Лешници и Тополи, а потом прелази на различите административне позиције, укључујући посао судског практиканта у Ваљеву и писара у Београду.
Ова искуства су му пружила прилику да се непосредно упозна са животом српског народа, што је у великој мери утицало на његова истраживања и књижевни опус.
Интелектуални и књижевни ангажман
Милићевић је био активан члан више угледних академских друштава, укључујући Српско учено друштво, Српску краљевску академију у Београду и Југословенску академију знаности и умјетности у Загребу.
Године 1861. постаје секретар у Министарству просвете, што му је омогућило шире проучавање културних и друштвених аспеката живота у Србији. Путовао је широм земље, укључујући новоослобођене територије и погранична подручја, сакупљајући материјал за своја истраживања.
Као један од оснивача Српског археолошког друштва и члан управе Српске књижевне задруге, допринео је институционализацији српске науке и културе. Његова запажена улога у Друштву Светог Саве, основаном 1886. године, истакла је његову посвећеност националним вредностима и образовању.
У својој дугој и плодној каријери био је и библиотекар Народне библиотеке Србије, као и уредник службених Српских новина.
Главно дело и значај у етнографији
Милићевић је објавио преко 100 књижевних и научних радова, а његово најзначајније дело, „Кнежевина Србија“, објављено 1876. године, представља детаљан опис живота и обичаја у Србији тог времена. Ова књига је јединствено сведочанство које комбинује историјске чињенице и етнографске записе, пружајући драгоцен увид у развој српског друштва.
Још нека од његових познатих дела су: „Живот Срба сељака“, „Славе у Срба“, „Манастири у Србији“, „Морална жена“, „Путничка писма“, „Краљевина Србија“, „Стојан Чупић и Никола“ итд.
Његова етнографска истраживања била су темељита и широко прихваћена у научним круговима. Као школски надзорник, путовао је по Србији и прикупљао народне приче, легенде, обичаје и песме, чиме је поставио темеље за будућа истраживања српске народне традиције. У том смислу, Милићевић је поставио високе стандарде у етнографији, на шта је српска култура била и остала поносна.
Одликовања и заоставштина
Током свог живота, Милићевић је био одликован Орденом Таковског крста и Орденом Светог Саве, што је сведочило о високом угледу који је уживао у друштву. Његов допринос се, међутим, није огледао само у признањима, већ у трајном утицају на српску културну сцену.
Основна школа у Београду носи његово име као знак почасти, а његова дела настављају да инспиришу истраживаче и љубитеље српске традиције и књижевности.
Наслеђе Милана Милићевића
Милан Ђ. Милићевић је био прави хроничар српског народа, који је својим радом оставио неизбрисив траг у српској историји. Његова посвећеност истраживању и очувању народног предања, као и неуморно залагање за развој културних институција, сврставају га у ред најважнијих српских интелектуалаца 19. века.
