Перфекционизам је знак да не живимо, већ да само живимо своје страхове и пројекције и да стално покушавамо да будемо у контроли.
Перфекционизам је једна од оних особина која се одувек високо ценила у нашој култури, а данас је потпуно неадаптабилна и проблематична. У данашњем свету, перфекционизам је знак ниске бриге о себи, ниског мишљења о себи, слабог подношења конфликата и неразумевања сопствених емоција и потреба.
Перфекционизам је начин на који се социјално препознаје особа са ниским самопоштовањем, лошом сликом о себи и великом несигурношћу.
Претпоставља да се морамо доказати свима, да морамо испунити свачија очекивања и да су сви господари наше судбине. Нажалост, ти људи у чије руке стављамо нашу судбину, наше мишљење о самима себи, нашу вредност, тога су несвесни и често то могу злоупотребити не знајући да то чине. Ниско самопоштовање и доказивање свима потиче из породице и породичних односа и најчешћи је образац ношења са неприхватањем од стране родитеља.
Изложеност стресу, свађама и насиљу као једну од последица има и ово претерано испуњавање туђих потреба, а да нам други то нису тражили.
Перфекционизам се у пословном окружењу препознаје као претерана организованост и одговорност, или као прокрастинација, баш због страха од грешке, а у социјалним, као социјална анксиозност, одсуство сопствених жеља и незадовољстава.
Зашто мислите да је једини начин да се заштитите од ризика и бола тај да стално живите у патњи и мањку самопоуздања? Боље пригрлити ране него изгубити себе. Рањивост је кључ.
Прокрастинација је чест пратилац овог проблема, баш зато што се заснива на дубоком веровању да је боље бити вечни потенцијал, и никада не покушати, него доказани неуспех. Суштински, перфекционизам је обележје нашег унутрашњег детета које верује да је мало и недорасло у свету одраслих, и које чека да свет постане мање страшно место.
Та позиција нас неизбежно ставља у позицију некога ко чека да се нешто деси, да “нешто осетимо”, да други препознају да вредимо и да нас похвале, као што би одрасли похвалили дете. Наравно, та се похвала не прихвата, пошто увек може боље. Веома је важно да перфекциониста никада ништа не прихвати и не доведе у питање, пошто би то подразумевало да ризикује да се деси нешто неконтролисано у његовом/њеном животу.
Перфекционизам представља знак да нам је потребно да се позабавимо својим потребама, својим одлукама, преузимањем одговорности, својим бесом, тугом, а највише ониме од чега бежимо целог живота – беспомоћношћу.
Сви смо некада беспомоћни. Сви смо некада повређени. Међутим, у уму повређеног и напуштеног детета остаје само страх да ће се бол поновити и да ће се вратити на оно место патње са којег је побегло.
Парадоксално, што више бежимо од патње и бола, то нас више одређује. Спречава нас да живимо, радимо, улазимо у партнерске односе вредне ризика. Спречава нас да ризикујемо, да покушамо и поверујемо да заслужујемо срећу, а не само патњу.
Спречава нас да схватимо да други људи могу да нас вреднују више него родитељи, али не и више него ми сами себе. Спречава нас да прихватимо да не можемо све да исконтролишемо, и да није све доказ наше вредности. Други људи не смеју бити једини арбитри наше вредности. То морамо бити и ми.
Толико се плашимо тога да сами о себи мислимо као о вредним људима баш зато што се бојимо да ћемо постати себични, а притом заборављамо да брига о себи и самопоштовање не може бити само стечено споља, на основу мишљења других и наших постигнућа. Само се запитајте следеће: уколико је то тако, да ли икада постоји могућност да вам други кажу да сте вредни, а да ви то усвојите, и зашто не?
Колико је довољно, и зашто ништа? Зашто мислите да је једини начин да се заштитите од ризика и бола тај да стално живите у патњи и мањку самопоуздања? Боље пригрлити ране него изгубити себе. Рањивост је кључ.
Проблем са мањком рањивости је у томе што нас то одваја од идеје контроле. Све док желимо да достигнемо савршени свет, савршени посао, савршену везу, савршеног себе, дотле ћемо бити несрећни. Иза перфекционизма је туга, очај, бес због неиспуњавања критеријума који од старта нису били одрживи.
Та жеља за свеопштим признањем од стране других открива психички систем детета које може бити или најбоље свима, или најгоре себи. Када нисмо најбољи, тада можемо осетити ту празнину која “гута” нашу психу и због које мислимо да не вредимо и да живот нема никаквог смисла.
Један наизглед мали проблем перфекционизма јесте заправо велики проблем неприхватања одговорности и немогућности да прихватимо да се живот завршава, да наше одлуке носе одређену тежину и да је и одлука да не вредимо како бисмо се заштитили од бола такође одлука. То је одлука да бирамо да страдамо, али од познатог зла. То је одлука да стално себи говоримо да не вредимо како бисмо стално изнова доказивали себи да нисмо вредни љубави и остали сами.
Све док желимо да достигнемо савршени свет, савршени посао, савршену везу, савршеног себе, дотле ћемо бити несрећни. Иза перфекционизма је туга, очај, бес због неиспуњавања критеријума који од старта нису били одрживи.
Врло је важно да ово на време разумемо.
У супротном, живот ће нам бити само наставак детињства, наставак доказивања, наставак јурњаве да другима објаснимо да заслужујемо љубав и да није у реду да нас оставе да патимо. Исто је и са прокрастинацијом коју перфекционизам производи.
Она је исто избор, избор да се никада ништа не покуша и да никада себе не изложимо губитку фантазма о себи. “Ех, могао сам ја, него ми се није дало, прокрастинација ме је спречила” заправо је начин да не прихватимо да нас није прокрастинација спречила, него потреба за контролом. Може да се вреди и воли чак и уколико није све савршено.
Суштински, ми мислимо да нас никада неће волети, да другима нећемо бити битни, и не схватамо да смо у праву у одређеном смислу. Други ће нас волети, прихватиће нас, бићемо им важни, али не исто онако како смо желели да будемо важни родитељима.
Нажалост, несрећно детињство се тако не лечи. Не можемо да избришемо недостатак нечега што је била родитељска улога да пруже, а не улога партнера и пријатеља. То мора да изискује и ношење са тугом, и да се ризикује поново да некоме верујемо, да са неким поново ризикујемо однос.
Перфекционизам је знак да не живимо, већ да само живимо своје страхове и пројекције и да стално покушавамо да будемо у контроли.
Перфекционизам скрива контролу и потребу да никад не будемо изложени неизвесности и беспомоћности. Нажалост, том стратегијом уништавамо себи било какву шансу за животом, пошто је неизвесност живот.
Аутор: Милан Дамјанац
