Дана 8. септембра 1799. године јулијанског календара, празника Рождества Пресвете Богородице (којем данас одговара 21. септембар грегоријанског календара) у граду Сомбору, који је тада био под влашћу Краљевине Угарске, рођен је Јован Хаџић (1799 ‒ 1869), oснивач и први предсједник Матице српске, филолог, пјесник, члан Друштва српске словесности и Српског ученог друштва, доктор правних наука заслужан за уређење правног система Књажевине Сербије. Према одређеним повјесним подацима, Јован Хаџић је на дан рођења крштен у цркви Светог Ђорђа у Сомбору, што значи да је то дан и његовог духовног рођења. У српској књижевности Јован Хаџић је познат и по свом псеудониму Милош Светић (чији су иницијали почетна слова Матице Српске) како је често потписивао своје пјесме и полемичке чланке. Јован Хаџић је сачинио први Српски грађански законик, трећи законик такве врсте у Европи. Као у области правне науке, Јован Хаџић је остварио обимно и изузетно књижевно умјетничко и филолошко дјело, али које је у спровођењу програма њемачке аустрославистичке југословенске језичке политике у Србији од краја 19. вијека до данас из српских школа и установа културе програмски историјски изостављено и исмијано.
Породица Јована Хаџића је припадала сталежу српског грађанског друштва у Угарској – у Српском Војводству (Војводини). Његов отац Никола је био богати сомборски трговац, а мајка Софија рођена сестра тадашњег владике бачког, Гедеона Петровића. У дјетињству је остао без родитеља и бригу о њему је преузео његов ујак, владика Гедеон Петровић. Тако су основе његовог образовања биле у православном предању. Вјерско васпитање и школовање у престижним школама тог времена Јована Хаџића је чинило представником српске грађанске класе Српске Војводине.
Јован Хаџић је основну школу завршио у Угарској на српском језику и након тога уписао једногодишњу њемачку школу у Сремским Карловцима, средишту Карловачке митрополије и административном средишту Српског Војводства. У Пешти је уписао филозофију, а након три године студирања започиње студије права. У том периоду Јован Хаџић почиње и писање поезије под псеудонимом Милош Светић. Године 1822. наставља студије правних наука у Бечу које завршава 1824. године. Звање доктора свих правних наука је стекао 1826. године. Настанио се у Новом Саду 1834. године када је постављен за варошког сенатора. У Књажевину Србију је дошао 1837. године, где је као један од водећих правника био истакнута личност јавног живота.Јован Хаџић је сачинио први Српски грађански законик (Законикъ грађанскій за Княажество србско), први и једини свеобухватни грађански законик у Књажевини Сербији, усвојен 25. марта 1884. године, који је био трећи законик такве врсте у Европи. Такође, радио је на устројству Врховног суда кнежевине Србије. У Новом Саду Јован Хаџић је 1847. године изабран за посланика за Угарски сабор у Пожуну. Након револуције, прихватио се уређења организације судства у Српском Војводству. Јован Хаџић је био даровит и остварен пјесник. Писао је пјесме родољубиве и поучне, епску и политички ангажовану поезију. Први прелазак Црног Ђорђа из Србије у Срем је његова позната епска пјесма написана у форми хексаметра. Вожд Ђорђе Петровић је предмет и његовог главног историографског дјела Устанак српски под Карађорђем. Значајан податак за повијест српског пјесништва јесте да су пјесме Јована Хаџића биле узори пјенику Јовану Јовановићу Змају, јер поједине Змајеве родољубиве и поучне пјесме (Зора је, Глас Србина 1830 и друге) подсјећају на Хаџићеве пјесме истог жанра. Јован Хаџић се бавио језичким превођењем дјела античког пјесништва и модерног класицизма: Хомера, Вергилија, Хорација, Шилера, Гетеа и многих других. Превео је дјелове из Илијаде у десетерцу, а Хорацијеву пјесничку умјетност превео је у двије метрике, напоредо, у метрици оригинала и у епском десетерцу.
Посебна друштвена дјелатност Јована Хаџића је била у области језичке политке у којој је као угледни филолог писао о деликатним питањима лингвистике и актуелним питањима српске језичке политике. Писао је стручне студије о смислу писма и језика. У актуелним питањима српске језичке политике супротставио се њемачком колонијалном програму југословенске језичке политике упрошћеног учења језика и писмености у српским школама којим је деградирана култура српског језика и раскидано са континуитетом српског књижевног језика, а кодификован прости говор као српски књижевни стандард. Противљење Јована Хаџића њемачкој колонизацији српског писма и језика није било само због упрошћавања опште српске културе и преласка преко сурогата српске ћирилице на фонетску хрваску латиницу (према којој је формирана савремена српска ћирилица), него и зато што описмењавање сурогатом српске ћирилице, принципом „пиши као што говориш“ и „једно слово један глас“, упрошћава интелектуални развој и процесе мишљења. Свијест и мисаони апарат се развијају у сложеном процесу учења језика и писма, у односу учења језика и писања језика као осмишљавања оног опаженог видом и слухом, који је у случају српског савременог описмењавања условљен принципом писмености писмом сведеним на чуло слуха, на основно опажање и сигнализирање, на ниво инстинкта мимо интелектуалне интепретације, лишен процеса осмишљавања и креирања симбола и појмова за предмете и појаве.
Пропаганда Аустријске монархије и римокатоличке мисије се обрачунавала са противницима германске колонијалне културне политике на Балкану, па тако и са Јованом Хаџићем, а преко својих српских сарадника, Вука Караџића и Ђура Даничића, који су се примитивно јавно обрачунавали са угледним српским државним, вјерским и културним дјелатницима. О природи таквих полемика довољно говори њихов назив у штампи којим су насловљавани текстови расправе о питању „реформе српског језика и писма“ – „Утук“, да се неистомишљеник „утуче“. Када је први књаз наследник родоначелника династије Обреновић, Михаило Обреновић, прихватио аустрославистички културни модел у Књажевини Сербији, српски писци и филолози континуитета српског књижевог језика и предања ћириличке писмености су потиснути из српске културне политике и школског образовања. Тако је сто педесет година југословенске језичке политике у српском народу Јован Хаџић представљан као противник «народног» језика који је промовисао Вук Караџић, а заправо којег је Аустријска царевина промовисала за вођу «борбе за српски језик и правопис», као протагонисту њемачке (аустрославистичке) колонизације српског језика.
Скоро 40 година трајала је државна забрана коришћења садашњег српског писма у Књажевини Сербији, као забрана њемачке језичке политике увођења сурогата српске ћирилице ради превођења српског народа на латинични еквивалент према којем је ћирилички сурогат креиран. После званичног увођења њемачке ћирилице у Књажевину Србију деценијама је трајалo противљење српских културних дјелатника и државних службеника коришћењу садашње српске ћирилице као отпор према латинском германском римокатоличком прозелитском писму. Било је и физичких сукоба у државним установама између бранитеља православног предања писмености, «дебело-јероваца», како су их називали пролатински реформисти, и «јероваца», како су православни називали присталице пролатинског прохрватског српског ћириличког писма (због латинског слова `Ј` које је уведено у српску ћирилицу као симбол споја ћирилице са латинским писмом). Писмо које има један графички знак другог писма можемо сматрати мјешовитим писмом, на симболичкој и практичној равни, јер уметнуто слово другог писма мијења јединствени графички и семантички систем писма у које уметнуто. Уношење латиничног слова Ј у српски сурогат ћирилице имало је практичну сврху избацивања ћириличких слова која су глас Ј означавала у различитим контекстима фонетског и графичког система, и сврху нарушавања општег система ћириличке ортографије. Такође, сви нови „ћирилички“ графеми нове српске ћирилице креирани су као компатибилни систему хрватске фонетске латинице, то јест имају латиничне еквиваленте у писму хрватске латинице креиране за латинизацију српског језика који је у том циљу и преименован у „хрватски језик“ као језик поримокатоличених словенских заједица на Балкану.
11-600×940
Колико је кампања њемачке славистике у увођењу сурогата српске ћирилице и избацивању ћириличке оригиналне ортографије из српске писмености била радикална говори и „поучна“ подругљива прича о Јовану Хаџићу и слову „Ј“ које је у српско писмо уведено са реформом српског језика и писма. Прича је пласирана у 19. вијку и причана неуком неписменом народу а преносила се и у школском систему Социјалистичке Југославије у којем је једноставно и брзо описмењавање народних маса било политички потребно средство раскида се континуитетом књижевног језика а креирања друштва површне писмености којим се лако манипулише. Наиме, у школској настави нам је причано да је наш народ постао писмен захваљујући писму Вука Караџића а да претходним ћириличким писмом није могао написати све гласове свог језика, као глас „Ј“, а као илустрацију нам је причана анегдота како је Караџић рекао и написао у штампи противнику реформе српског језика, Јовану Хаџићу, да није у српско писмо уведено слово „Ј“ онда се онне би звао Јован него ован.
КЉУЧ ЈЕЗИКА СРПСКОГА
Прави приказ филолошког рада Јована Хаџића дао је академик, лингвиста Меша Селимовић у лингвистичкој студији „За и против Вука“ у којој је сажето приказао суштину филолошког рада Јована Хаџића на основу Хаџићеве студије Кључ језика српскога (Ключь єзыка србскога), у којој је Јован Хаџић писао о смислу и односу језика и писма, о последицама упрошћавања смисла и сврхе писма и књижевног језика. Меша Селимовић је на почетку студије указао на политички карактер караџићевске аустрославистичке реформе српског језика и писма засноване на класној борби против изграђеног стандарда књижевног језика и против опште културе грађанске класе и аристократије, а за кодификовање као књижевног језика говора „Срба који живе по селима далеко од градова“ како је написао Вук Караџиић у својој првој граматици „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“, објављеној у Аустрији 1814. године према препоруци аустрославистичке канцеларије.
«Одлучни обрачун с класним противником освјетљава Караџићеве основне позиције, његово супротстављање свему што је та виша класа чинила и стварала, јер је туђе по духу, његово неповјерење према пречанима из царевине, његове несхваћене реакције», пише Селимовић о културном карактеру караџићевске кодификације књижевног језика, констатујући да је Караџићев курс реформе српског језика био класна, а не културна политика. «Како је то стварно извлашћивање, класна и политичка борба у најоштријем виду, сукоби су веома тешки и сва су средства дозвољена кад треба да се онемогући класни непријатељ.» Револуционарна „реформа“ српског језика, под псеудонимом демократских права српског народа, коју су прихватили и спроводили српски социјалисти, креирана је у програму католичке колонијалне политике Аустријске царевине ради разграђивања српског књижевног језика и друштвене структуре српског народа и свођења културе и писмености српског народа на колонијалну културну категорију.
vijesti-26-04-2021-60869be045b58 МЕШ
Филолошки и ини текстови Јована Хаџића су у југословенској језичкој политици програмски прикривани и оцјењивани као нестручни. Међутим, радови Јована Хаџића су представљали, као и данас, свјетски стандард лингвистике, који би у свим развијеним језицима и друштвима били узор развоја и кодификовања књижевног језика, док су у српској књижевности и културној политици прогнани, а у југословенској комунистичкој културној политици као класни непријатељи протјерани из школске лектире и лингвистике.
Кључ језика српског
„Принципијелни ставови Хаџићеви у полемикама о правопису, које је изрицао и раније, а разрадио у спису Кључ језика српског, 1852. године, нијесу ни неозбиљни ни дилетантски, како се говорило. (Даничић, не заустављајући се на теоретској страни питања о духу језика, одбацио је Хаџићева излагања резолутном примедбом, да Хаџић не прави разлику између језика и писма, што није сасвим тачно) (о Даничићу читај овдје) Тај Хаџићев чланак није до данас у литератури уопште цитиран, помињан је и одбациван уз уопштене негативне оцјене, а како ми се чини да је значајан изнијећу из њега основне мисли.
Јован Хаџић каже да разговори о језику и правопису треба да буду научно засновани, да све предлоге треба поткрепити научним аргументима (чиме алудира на емпиричко искуство Караџићево, које је основа његових ставова и закључака). „Док нам није позната природа језика уопште…донде се не може о правопису разумно и основано мислити.“ Излажући теорије о постанку језика, Хаџић каже да су једни налазили у језику неки „божанствени строј“ и приписивали његов извор и постанак самоме Богу; други су говорили да је људски језик исто што и „издавање“ гласова животиња, а гласови животиња да су исто што и језик људи, средство споразумевања. Тако су мислили Кондијак и Русо. Међутим, Хердер (О извору језика) доказује да се извор језика има тражити у самом човјеку, према томе да човјек као човјек може и мора пронаћи језик.
Последице прихватања такве позитивистичко-антрополошке тезе су важне. Јер, ако је језик производ човјека као човјека, тј. умне и осјећајне снаге и природе човјекове, огледало и видљив знак једног унутрашњег устројства, савршенства и живота, онда је то свјесна људска творевина, створена и контролисана разумом, као резултат цјелокупног бића и развитка човјекова. Ако је, међутим, језик стихијна творевина, у основи исти као гласови животиња и звуци природе, онда је непотчињен разуму, јер га разум није ни створио, него крута потреба и стихијна невоља. Онда га и региструјемо пасивно, и примамо ухом, поштујући његову природну аутентичност. Разлика је, према томе, и у правопису: да ли треба писати оно што се чује или оно што се зна.
Производ човјека као човјека (чиме се мисли на свеукупност човјекову и нарочито на активну улогу и учешће разума у његову стварању), језик има своје устројство и своју законитост којом живи. Ово устројство мора бити исто као и устројство разума, тако и мора бити и једна мјера кроја и савршенства. У разуму оживео је и живи језик, у језику живи разум. Код Грка је логос, ријеч, исто што и разум, и словесан исто што и разуман. Зато, ако хоћемо да имамо појам о језику, морамо испитати природу и снагу разума, јер је језик прави облик и отпечатак разума.
Језик, као производ, претпоставља снагу која га ствара, а која се дуго прилагођавала трудећи се да нађе симболе за мисли. Човек разликује ствар од ствари, својство од својства, и може да их издваја и распознаје једне међу другима. Затим, човек је дио овога свијета и, као такав, он с цијелим свијетом, а нарочито с предметима који га окружавају, у непосредној је вези. Човјек дјелује на материју (твар), а материја на човјека, и то узајамно дејство има своје спољашње манифестације и унутрашње одјеке. Не дјелује само материја на човјека, већ и човек „своје унутрашње дејство излива“ на материју и од ње „дејство прима“. Ту лежи први зачетак језика, прво означавање мисли и предмета, први постанак ријечи.
Ријечи су непосредни знаци мисли, а посредно знаци предмета. Ова дистинкција је веома значајна, јер то значи да ријечи нису само називи предмета, већ да означавају цјелокупност човјекову, његов однос према именованој ствари, да имају, дакле, своју сазнајну и емоционално-психолошку страну, да непосредно означавају мисао људску у свој њеној сложености, а тек посредно одражавају предмет. То претпоставља ангажовање човекове мисли у цјелини, а не само ангажовање чула, или ма ког издвојеног, некомплексног начина примања. Ријечи се саопштавају или говором или писмом, а оба ова начина служе за саопштавање мисли. Оба начина су подложна мисли и разуму, а међу собом су напоредна (coordinata). Говор се непосредно односи на слух и овоме се прилагођава; писмо се непосредно односи на око, и мора му се прилагођавати. Разум и мисли управљају и одређују обоје.
Да је писање непосредно потчињено мишљењу, а тек посредно говору, и непосредно оку а не слуху, и да је писање према говору упоредно а не подређено, види се и отуда што глухонијеми, који немају слуха и не чују говор, самим разумом и очима тачно науче писмом изражавати своје мисли и разумевати један другога; а то не би било могуће кад би писмо било непосредно подложно говору и слуху.
Сваки језик, постепено и са временом, развија се све више; развијајући се, језик се, наравно, и мијења; дакле, никако не остаје у једном стању. Ова еволуција није механичка ни равномјерна. Већи или мањи развитак указује на дуже или краће вријеме развијања, мада неке околности могу развитак језика и убрзати, као: природна живост и брзина ума, интензитет и снага имагинације, контакт с развијеним народима и њиховим језицима. И у сваком појединачном језику налазимо наречја мање или више развијена, мада је језик једног народа истовремено настао; и ту можемо рећи да су различите околности могле убрзати или успорити развитак једног језика.
Развитак језика разликује се од културе језика. Језик се развија природним путем, спонтано, упоредо са развијањем свих области живота. Култивисање језика бива писменим путем, свјесно. Развитак језика почиње са настанком језика, а култура језика са писменошћу. Развијањем језик се преиначава и мијења; култивисањем језик се утврђује и оплемењује. Уочавајући степен развитка, култивисањем треба настојати да се сачува снага и устројство језика у цјелини, да се одржи његова виталност, да се разумно окрепе његове ослабеле жиле, да се не изгубе његови хранитељски сокови. Језик је жив организам, ријека која непрестано тече, и непрестано се бистри и мути. Ако се само стихијно развија, остаће необлагорођен; али ако се одвоји од народа, усахнуће његови творачки токови. Решење је, према смислу свега овога што Хаџић каже, да се у стварању књижевног језика споје неисцрпни народни извор и стваралачки напор књижевника. “
Меша Селимовић: За и против Вука; Матица српска, Нови Сад, 1967.
