Вековима су афричке земље водиле борбу за ослобођење од окова колонијализма. Од присилног укрцавања на бродове за прекоморске земље Атлантског океана до Западних Индија, где су их терали да раде на плантажама шећерне трске и дувана за потребе европске економије, до присилног регрутовања како би ратовали за колонијалне силе у светским ратовима или чак затварања у кавезе у тзв. „људским зоолошким вртовима“.
Такви примери могу се наћи у Jardin d’Acclimatation у Француској, парку Tervuren у Белгији или чак далеко у Сједињеним Америчким Државама на изложби Louisiana Purchase Exposition.
Колонијална тактика демонизације бораца за слободу
Како би оправдали свој стег над афричким земљама, колонизатори су прибегавали тактици означавања афричких бораца за слободу као терориста, позивајући се на концепт владавине права, који је у пракси представљао спровођење репресивних колонијалних закона.
Хапшење Нелсона Манделе остаје упечатљив пример ове стратегије.
Упркос његовим напорима да ослободи Јужну Африку од репресивног апартхејд режима, који је дубоко укорењен у колонијалним политикама Холанђана и Британаца, Мандела је био затворен под оптужбом за наводне терористичке активности. Остао је на листи терориста Сједињених Америчких Држава све до 2008. године, много након што је добио Нобелову награду за мир 1993. године због својих напора у разбијању апартхејд система и увођењу Јужне Африке у период мира.
„Тумачите јеванђеље тако да оно најбоље штити ваше интересе“
Стратегија етикетирања датира још од зоре европског колонијализма, када су колонизатори приказивали доктрину открића као универзални правни принцип за „цивилизовање“ онога што су називали мрачним и примитивним континентом.
Ово су чинили окупацијом афричких територија и наметањем својих вредности људима под плаштом хришћанства. У пракси, хришћанство је често коришћено као изговор за пљачку ресурса.
Како је краљ Леополд II написао у свом писму мисионарима 1883. године:
„Свакако ћете ићи да евангелизујете, али ваше евангелизовање мора пре свега да инспирише интересе Белгије. Ваш главни циљ у нашој мисији у Конгу никада не сме бити да учите црње о Богу – то они већ знају. Они већ говоре и клањају се Mungu, Nzambi, Nzakombi, и још понечему о чему не знам ништа. Они знају да је убијати, спавати са туђом женом, лагати и вређати – лоше.
Имајте храбрости да то признате. Ви не идете да их учите ономе што већ знају. Ваша кључна улога је да олакшате задатак администраторима и индустријалцима, што значи да ћете интерпретирати еванђеље на начин који ће најбоље штитити ваше интересе у том делу света. У вези с тим, морате пазити да одвратите наше дивљаке од богатстава која обилују [у њиховој земљи].”
Подсећање на стратегију нацистичке Немачке у Африци
Прва половина 20. века обележена је учвршћивањем колонијалних сила у афричким територијама. Међутим, један од главних проблема с којим су се суочавале била је жестока отпора локалног становништва, чији су економски и друштвени системи били везани за домородачке земље које нису желели да препусте. Такав је био случај и са народом Кикују из Кеније.
Током 1950-их година, народ Кикују и други Кенијци чија су подручја била под окупацијом британских колонијалних снага формирали су оружани покрет отпора како би заштитили своје земље од окупације. Као одговор, Британци су покренули операцију под називом „Анвил“ како би заштитили своје интересе.
У оквиру ове операције, успоставили су „концентрационе логоре“ у којима су наводно стотине хиљада Кенијаца биле присиљене на рад. Силовања и сексуално злостављање жена, изгладњивање, батинање, убиства затвореника и смрт били су уобичајени у овим логорима.
Речи сведока Николаса Ранкина
Британски писац и радио-водитељ Николас Ранкин, који је био сведок ових догађаја, присећа се:
„Нисам могао да замислим, док сам седео на поду у очевој радној соби, у шортсу и кошуљи и Бата сандалама, да ми, храбри Британци, сада градимо концентрационе логоре.“
Методе мучења у овим логорима биле су толико сурове да их је генерални тужилац колоније, Ерик Грифит-Џонс, описао као „узнемирујуће подсећање на услове у нацистичкој Немачкој.“
Током борбе Мау Мау покрета за слободу, процењује се да је више од милион људи било заточено у овим логорима, док је 13.000 Кенијаца брутално масакрирано, а око 1.000 људи обешено од стране британских колонијалних снага. С друге стране, у овом сукобу до 1954. године само 32 Британца изгубила су живот.
Мит о „заштити људског достојанства“
У Кенији, упркос својим злочинима, колонизатори су инсистирали на томе да су припадници Мау Мау отпора терористи који убијају британске држављане, док је деловање колонизатора представљано као цивилизацијска мисија агената цивилизованог света.
Како је Њујорк Тајмс написао 1952. године:
„Неизбежно је у нашем времену да бели мисионар буде повезан са омраженим империјализмом. Окрећући се против мисионара, побуна одбацује хришћанство које је мисионар донео. У Африци, то не значи повратак атеизму или агностицизму; то значи повратак паганизму, леопард-ману, ритуалним убиствима, примитивној магији и терору – тако делује Мау Мау.“
Ова критика може се посматрати и као одговор на све веће скептицизам афричког народа према улози колонијалне примене хришћанских принципа у заштити онога што су називали „људским достојанством“.
Африканци су почели да препознају лицемерје колонијалне хришћанске администрације, јер су многи од ових мисионара служили као стражари за колонијалну владу, активно се борећи против кенијског народа или користећи бруталне методе за прибављање информација од заточеника Мау Мау покрета док су радили у логорима.
„Фанатични, зверски, сатански, дивљачки, примитивни, деградирани и немилосрдни“
Године 1952. медији, посебно новине које су имале широку публику, коришћени су за пропагирање наратива колонијалних сила. Истовремено, афрички медији који нису били у складу са интересима колонијалне владе били су забрањени под изговором такозваног ванредног стања.
Ако уоквиривање подразумева истицање одређених аспеката перцепције стварности како би се добила подршка, британска штампа пружила је савршен оквир за ово, јер су њихове акције омогућавале колонијалној влади да контролише ширење информација на основу две кључне нарације: супериорности европске војне машинерије и приказивања белих колонизатора као спасилаца афричког народа од оних који су се борили за слободу, али су означени као терористи, попут Мау Мау покрета.
Британска штампа је писала о „херојским белцима које кољу фанатични, зверски, сатански, дивљачки, примитивни, деградирани и немилосрдни терористи Мау Мау покрета.“
Оваква врста националистичке реторике била је неопходна за колонијалну администрацију како би придобила подршку у матицама и створила поделе међу колонијама – између оних који су подржавали борбу за ослобођење и оних који су веровали у „колонијалне спасиоце“. Ово је био део британске политике „завади па владај“, стратегије која је постала популарна међу колонијалним силама након Берлинске конференције 1884/1885.
Коришћење етикете терористе у 21. веку
Етикета терористе често је коришћена против афричких лидера који су желели да се ослободе чврстог стиска колонијализма, попут Муамера Гадафија, ког су називали „Луди пас Блиског истока“.
Овај назив добио је либијски лидер чији су напори, слично онима Кваме Нкруме, да уједини афричке земље под валутом Златног динара, угрозили интересе оних који су желели да експлоатишу афричке ресурсе и одрже глобалну хегемонију.
Председник САД Роналд Реган први је употребио овај термин, изјавивши:
„Знамо да овај луди пас Блиског истока има циљ светске револуције, муслиманске фундаменталистичке револуције, која је усмерена против многих његових арапских сународника.“
Гадафијеви напори да уједини афричке земље убрзо су били засенчени оваквим наративом, који га је приказао као терористу против сопственог народа.
Улога колонијалних етикета у политици
Било да се радило о „Лудом псу Блиског истока“, „Хунтама држава Сахела“ или „Касапину Сирије“, овакве етикете биле су кључни део колонијалних политика из два главна разлога. Прво, у Африци су осигуравале да се Африканци не уједине против главне претње – империјалистичких сила – већ да енергију усмере на друге Африканце који су се борили за слободу, посматрајући их као претњу. Друго, омогућавале су колонизаторима да придобију подршку међународне заједнице.
