Мартовски погром и даље траје… Данас се навршава 20 година од етнички мотивисаног насиља и прогона Срба од стране Албанаца 17, 18. и 19. марта 2004. године, а одјеци овог злочина трају до данас.
Пред међународном војном и цивилном мисијом на Косову и Метохији, оличеном у Кфору и Унмику, догодили су се нечувени терор над Србима и њихов прогон. Тада је на Косову и Метохији било 38.000 војника Кфора из 39 земаља, као и 8.000 полицајаца УН из 52 земље. И поред тога, нечувено насиље Албанаца према Србима одиграло се пред очима читавог свијета.
Последице мартовског насиља никада нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина мјеста од тада остала без српског становништва, ни пет одсто тада протјераних Срба није се вратило у своја мјеста.
Све је почело сензационалистичким, тенденциозним и неистинитим извештавањем албанских, прво електронских, а онда и штампаних медија (што је касније ОЕБС осудио), о утапању два албанска дјечака 16. марта у ријеци Ибар, код села Чабра у општини Зубин Поток, на сјеверозападу Косова и Метохије.
Оркестрирани прогон
Без икаквих чињеница и аргумената за то, приштински медији прогласили су Србе за кривце. Сензационалистичко и лажно извештавање албанских медија да су Срби псима натерали албанске дјечаке да скоче у Ибар и утопе се, навело је Албанце да оркестрирано у свим дјеловима Косова и Метохије физички насрну на Србе, српску имовину и српске цркве и манастире.
Ескалација, како је убрзо доказано од међународних представника, плански припреманог и мотивисаног насиља, прво је почела у Косовској Митровици, а онда у Чаглавици код Приштине, Призрену, Пећи, Ђаковици, Обилићу, Подујеву, Гњилану, Свињару и скоро свим мјестима јужно од Ибра гдје су живјели Срби.
Кфор и Умник су имали „припремљен“ одговор, да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца над Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања?! Унмик полиција и Кфор су касније објавили да је у том албанском насиљу над Србима 17, 18, али и 19. марта, учествовало 60.000 Албанаца.
Забиљежено је да је тада из шест градова и девет села протјерано 4.012 Срба. Из Обилића је протјерано више од 550 Срба, из Приштине више од 100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, из Ђаковице су протеране и четири старице Српкиње, из јужног дијела Косовске Митровице протјерано је последњих петнаестак Срба са свештенством из храма Светог Саве…
Села Слатина код Вучитрна и Свињаре крај Косовске Митровице, са више од 160 домаћинстава, затрта су пред очима Кфора и УН полиције, јер су из њих Срби сви до једног протјерани. Одмах након ескалације, Кфор је Србима у Свињару говорио да није у стању да их заштити, па су њиховим возилима евакуисани и српски дио Митровице и Звечан.
Пет старица Српкиња је евакуисано из парохијског дома цркве Свети Никола у Ђаковици, хеликоптером француског Кфора евакуисане су и монахиње из манастира Девич код Србице пред налетом више од 2.000 албанских насилника.
Њемачки Кфор је спасао евакуисањем оклопним и борбеним транспортерима, бјежећи уз реку Призренску Бистрицу, монахе из манастира Светих арханђела, који је у потпуности спаљен.
У повратничком српским селу Бело Поље крај Пећи, четрдесетак српских повратника се тискало у парохијском дому јер је стотину Албанаца јуришало на њих. Већ обновљене куће су им запалили. Кад су другог дана насиља, 18. марта, Албанци кренули буквално да их спале у парохијском дому, једна Американка из састава УН полиције пуцањем из пиштоља у ваздух упозорила их је да се не приближавају престрављеним Србима у дому. Но, тај хитац у ваздух није зауставио насилнике, већ су кренули осионије према дому. Американка из УН полиције је онда пуцала у предводника разуларене масе – Албанца, који је пао смртно погођен. Тек тада су насилници стали, а затим је италијански Кфор оклопним возилима, под кишом каменица, евакуисао Србе повратнике из села.
Не желећи да се ставе у улогу због које су дошли на Косово и Метохију, Кфор и Унмик полиција су чак давали савјете Србима да напусте своја огњишта – јасно им стављајући до знања да их неће штитити. Голоруки српски народ није имао избора, већ је под пријетњом албанске разуларене масе морао да крене у бјежанију и насилну сеобу.
Запад је ћутао
Кфор и Унмик су тада објавили да су за мартовско насиље оптужене 242 особе, углавном Албанци, а 157 њих је оптужено пред судијама за прекршаје. Ухапшено је 350 албанских виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима, али је мали број њих осуђен и изведен пред лице правде. Као и много пута до сада, организатори су остали ван домашаја закона.
У мартовском етничком насиљу Албанаца над Србима било је више од 954 повријеђених, међу којима је било више од 40 припадника Кфора, 65 припадника међународне Унмик полиције, као и 58 припадника косовске полицијске службе.
Албанци су уништили 72 возила Унмика. Настрадало је укупно 28 особа. Албанци су убили десет Срба, а усмрћено је још 18 Албанаца (углавном од стране снајпериста Кфора, који су пуцали на оне Албанце који су јавно носили и употребљавали ватрено оружје).
Према званичним подацима ОЕБС, широм Косова и Метохије уништено је и оштећено 935 углавном српских објеката, међу којима десет школа, пошта и домова здравља.
