Манастир Троноша је манастир Епархије шабачке Српске Православне Цркве, чији је ктитор краљ Драгутин. Налази се у селу Коренита, у непосредној близини Тршића, на територији града Лознице.
Завршетак градње овог манастира, везује се за 1317. годину, годину дана након упокојења краља Драгутина. Градњу је завршила његова жена Катарина, ћерка угарског краља Иштвана.
Током векова манастир је имао јако бурну историју и више пута је рушен до темеља и обнављан. Манастирска црква посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице.
Историја манастира
По предању, Троноша је добила име по три речице које носе воду, па се код манастира састају у једну.
По Троношком летопису, манастир је саградила Катарина, жена краља Драгутина. Овој породици приписује се више задужбина: Троноша, Тавна, Папраћа, Рача.
Запаљена је и сравњена са земљом
Одмах по паду Србије под турско ропство, после Косовске битке, многе српске цркве и манастири били су порушени. Та судбина није мимоишла ни Троношу. Запаљена је и сравњена са земљом.
Тамо где је некада била велелепна Драгутинова Троноша остало је згариште, али зато још светије место за православни народ, који се ту окупљао на црквиште, молио се и палио свеће на темељима спаљене, али не и угашене Троноше.
Доласком Макарија Соколовића на столицу српских патријараха 1557. године и обновом Пећке патријаршије, у народном и црквеном животу настао је неслућени полет. На народном сабору у Троноши, о Ускрсу 1559. године, решено је да се приступи подизању храма на старом црквишту. За непуну годину дана, поново су се са манастирског звоника огласила звона.
Културно и духовно седиште Лозничког краја
Обновљени манастир, поред уобичајених богослужбених и духовних активности, постаје културно и духовно седиште овог дела Србије. Учени и предузимљиви троношки игуман Јован покреће и организује преписивачку радионицу.
Преписују се богослужбене књиге за своју употребу, али и за потребе других цркава и манастира широм Србије. Велика беда и немаштина у поробљеној и опљачканој земљи, недостатак хартије и мастила, богослужбених сасуда и предмета, приморали су монахе да путују у далеку Русију, да траже милостињу и набављају потребни материјал.
У време Стефана Јовановића, Троноша је била духовни и културни центар северозападне Србије. У манастиру је била школа за описмењавање српске омладине, а међу ђацима је био и дечак Вук Стефановић Караџић из оближњег села Тршића, кога је Стефан, поред писмености, везао љубављу према народном стваралаштву, народним јуначким песмама, причама, пословицама и осталим умотворинама. Захваљујући добром игуману Стефану, Вук је успео да сазна шта се налази у манастирским књигама, у које му остали калуђери нису дозвољавали да завири.
Црква манастира Троноше
Црква манастира је скромних димензија, саграђена је у облику слободног крста, са кубетом над централним делом. Архитектонско решење овог храма даје облик који подсећа на грађевине рашке стилске групе. Храм је зидан од ломљеног и притесаног камена. Дозидавањем барокног звоника добило се у простору, јер се испод њега налази главни улаз са једним одељењем и преграда између припрате и средњег дела цркве.
Вероватно је црква била живописана када је први пут изграђена, међутим од тог живописа није остало ништа. Данашњи живопис манастира Троноше настао је 1834. Године. Уз имена мајстора, у њему се помиње и низ значајних историјских личности Србије, на челу са кнезом Милошем Обреновићем, заслужних за обнову и украшавање овог значајног манастира.
Сакупљање и прилагање великих воштаних свећа као обичај
За манастир Троношу везан је један од најлепших српских народних обичаја – заједничко сакупљање и прилагање манастиру великих “ратарских” или “орачких” воштаних свећа.
Пошто се прикупе прилози и купи восак, коме се додају остаци старих свећа које нису изгореле до краја у току претходне године, изливају се свеће величине по два метра и тежине 50 килограма и доносе у манастир на Велики четвртак уочи бденија.
Када дођу на пола сата од манастира, доносиоци пуцњем прангија дају знак манастиру да долазе. Ту обично сачекају и рађевску свећу, која се на исти начин лије и доноси довде. Када се састану, са свечаном литијом крећу према манастиру.
Чим у манастиру чују прангије, почну звонити звона и звоне све док се свеће не унесу у цркву и то: јадарска пред Спаситељеву икону, а рађевска пред Богородичину. Ове свеће се први пут пале на Велики петак и горе уочи и на све велике празнике до идућег Великог четвртка, када се праве нове.
Ни у најтежим данима историје овог краја, овај обичај није прекидан, што нам говори колико је јако заједништво народа овог краја који се без обзира на све недаће и тешке околности окупљао око Цркве, око Тела Христовог.
