Манастир Светог Николе, познатији као манастир Озрен налази се у долини реке Спрече, на заклоњеном месту под планином Озрен по којој је и добио име. До њега се стиже седам километара дугим путем од Петрова.
Према народном предању манастир је задужбина краља Драгутина, који је владао овим крајевима. Вук Караџић је записао народну песму у којој најмлађи син Немањин – Свети Сава не помиње само Хиландар, Дечане, Студеницу и Ђурђеве Ступове, већ каже:
„И Папраћу близу Борогова
И Возућу крај воде Криваје,
Озрен Цркву насред Босне славне…“
Први писани спомен налази се у самом храму, на натпису изнад улазних врата из 1587. године. Ту пише да је поп Јаков патосао цркву. Претпоставља се да је градња почела неколико година раније на темељима неке раније православне богомоље. Поменути поп Јаков се замонашио и своју цркву претворио у манастир.
За време игумана Јакова живописана је црква 1605-1606. године. Живопис је обавио познати сликар поп Страхиња. Сведочанство је оставио сам се потписавши на неколико места у храму. Током конзервације овог животописа у 2012. години, тим, на чијем челу је била професорица Милица Котур, пронашао је остатке живописа испод живописа који је урадио поп Страхиња, што указује на још старију историју манастира.
Величина и значај
О величини манастира и његовом значају говори и то што се током 16. века појављује неколико рукописних књига написаних у манастиру или за манастир:
- Панегирик из 1589. године, рад познатог калиграфа Тимотеја писан у манастиру,
- затим Минеј за новембар из 1590. године, рад истог аутора,
- Метафраст из 1592. године, где се Тимотеј потписује као ђакон.
Ова преписивачка пракса је примењивана и у 17. веку. То потврђују и две књиге из 1677. и 1679. године, које су доспееле у сремски манастир Раковац.
Страдања
Крај 17. века доноси највећа страдања народа овог краја Босне од Турака, што свакако не заобилази ни православне светиње. Предање каже да су Турци посекли двадесет озренских монаха, али да нису порушили цркву. Манастир Светог Николе након тога животари и о њему се брину околни свештеници и народ који не заборавља своју светињу. Тек 1770. године забиљежена је поправка крова, а претпоставља се да је тада дограђена и манастирска кућа (обновљена 1856. године).
Деценију након тога калуђери Јоаникије и Јосиф обнављају манастирски живот, дограђују и поправљају манастир. По избијању Првог српског устанка, вероватно због блиских веза са устаницима, манастир је опустошио и опет је остао без братства.
Околни свештеници се брину о манастиру и након добијене дозволе од турских власти 1842. године прота Марко Марјановић са свештенством и народом почиње обнову манастира, а тада је препокривена и црква. Манастирском храму је дозидан звоник 1879. године, а доласком у манастир монаха Петра С. Иванчевића 1884. године, у манастиру се обнавља и монашки живот.
Манастирска школa
Крајем 19. века у манастиру је прорадила и манастирска школа. Новосадски сликар Никола Димшић је 1895. године израдио нови иконостас. Овај иконостас се данас налази у селу Бољанић код Добоја. На месту старог манастирског иконостаса подигнут је нови 1912. године. Током Првог светског рата манастир није претрпио никаква страдања, а након рата 1920. године је од Петрова до манастира просечен пут.
Други светски рат није заобишао ни манастир ни манастирско братство. 14. јула 1941. године усташе хапсе игумана Гаврила и јеромонаха Серафима Љубојевића. Прво их спроводе у затвор, затим у логор, а касније протерују у Србију. Манастир је тешко оштећен током рата, а сама црква је бомбардована неколико пута, манастирска ризница похарана, библиотека и архива манастира уништени. Након Другог свјетског рата у манастир се враћа јеромонах Серафим који за двије године успијева да обнови манастир и успостави у њему монашки живот.
Из послијератне историје манастира треба поменути и страдање епископа Нектарија у манастиру од стране комуниста овога краја и његово протјеривање на Преображење 1953. године.
Манастир Светог Николе је 1980. године украшен и каменим иконостасом који је израдио Живан Милошевић, а иконе је урадио 1981. године иконописац Павле Калања. Иконе су касније замијењене мозаиком који је урадио Ђуро Радуловић из Београда.
Реликвије
У манастиру се налази нетрулежна рука Свете Марије, те честице моштију Светог краља Драгутина, Светог кнеза Лазара, Светог Николе и часни Крст из Јерусалима.
Велика обнова која укључује изградњу нових објеката рађена је после 2000. године по благослову тадашњег епископа зворничко-тузланског Василија.
По благослову епископа зворничко-тузланског Фотија, игуман манастира од јуна 2019. године је архимандрит Гаврило Стевановић који је ту дошао након 20 година управљања манастиром Успења Пресвете Богородице из далматинске епархије.
