Манастир Рмањ у Мартин Броду, у живописном пределу ушћа Унца у Уну, важно је духовно средиште на тромеђу Далмације, Лике и БиХ.
Посвећен је Светом Николају Мирликијском.
Народна традиција приписује његово подизање Катарини Бранковић, ћерки српског деспота Ђурђа Бранковића, а жени грофа Урлиха II Цељског.
Према имену њиховог сина Хермана објашњава се и порекло имена манастира.
Први записи
Први поуздани подаци о битисању манастира Рмањ воде нас у 1498. годину, када су му војводе „Петар, Петрашин и Вукдраг“ даривале скупоцену Богородичину икону.
Српске сеобе са исходиштем из околине Срба, Гламоча и долине Унца, биле су предвођене војводама, а зауставиле су се у Жумберку, на граници Крањске и Хрватске.
Услед турских притисака, у овом кретању становништва узели су учешће и монаси из Рмња. Манастир Рмањ је постојао и пре обнове Српске Патријаршије у Пећи 1557. године, о чему сведочи печат са угравираном годином (1553).
Значајан административни центар
Након обнове, манастир постаје значајан административни центар, пошто се у њега премешта столица дабробосанских митрополита.
Рмањ остаје седиште дабробосанске митрополије за време дуже од једног века.
Најзначајнија су имена ових архијереја из тог времена: Гаврила Аврамовића и Теодора, који је 1615. године основао богословско училиште у далматинском манастиру Крка.
Митрополити који су столовали у Рмњу потписивали су се као „дабробосански, клишки и лички“.
На прелазу из XVI у XVII век манастир Рмањ је бројао и до стотину монаха, о чему постоје поуздана историјска сведочанства.
Један његов игуман, Сава Станиславић, постаје 1648. године епископ „марчански и вретанијски“.
Расадник духовне и националне елите
У првој половини XVII века манастир Рмањ је био жариште сликарског и преписивачког рада, једном речју расадник духовне и националне елите.
Рмањски калуђери су потпомагали и духовно солидарисали све ослободилачке покрете српског народа и његове Цркве.
Тако је манастир страдао и био рушен од стране Турака 1638. и 1661. године.
Тада се братство исељавало на територију Хабсбуршке монархије, где су основали манастир Лепавину и обновили Марчу.
Више од 580 година чува српску културу
Манастир већ 581 годину чува од заборава историју и културу српског народа.
Владика бихаћко-петровачки Сергије, који столује у овом манастиру, рекао је да иза манастира Рмањ бурна и мучна историја.
Према његовим речима, на овим просторима су се кретале разне миграције и империје, због чега је манастир доживио мученичку судбину.
„Сви су поносни на манастир Рмањ. Људи га посјећују и помажу нам у обнови, како православци, тако и муслимани и Хрвати и ми овде живимо у миру и слози, без икаквих међунационалних проблема“, каже владика Сергије.
Владика Сергије рекао је да се народ Крајине борио и војевао за истину, правду, љубав, слободу и мир.
„То је хришћанска и људска дужност да се боримо за све те истинске вриједности којима свједочи овај манстир“, рекао је владика Сергије.
