Манастир Благовештење налази се 17 км удаљен од Чачка на левој страни реке Мораве у непосредној близини Овчар Бање, а подно планине Каблар. Један је од ретких манастира у клисури за који се поуздано зна када је подигнут и ко су били ктитори.
Подизање манастира
Наиме, у турско доба није било дозвољено подизати нове цркве, већ само обнављати старе на постојећим темељима, али понекад су се дешавали и пропусти османских власти. У складу са тадашњим законима државе, манастир Благовештење је подигнут 1601/02. године, на већ постојећим темељима, залагањем Игумана Никифора и његове братије.
О подизању Храма сведочи и натпис који се налази изнад улаза у цркву. Храм је изграђен у градитељском стилу рашке школе и својом архитектуром сматра се једним од најлепших манастира у Овчарско-кабларској клисури.
Унутрашњост храма
Унутрашњост храма је кроз векове све до данас, остала готово непромењена. И у томе се и састоји његова највећа културно-историјска вредност. Фреске овог манастира спадају међу најлепше у Србији. Потичу из прве половине 17. века. Игуман манастира Никифор, ангажовао је чувеног зографа Митрофана, да уради престоне иконе и живопише унутрашњост цркве.
Почасно место у Храму, заузима икона Пресвете Богородице Одигитрије, која је руком поменутог уметника осликана 1602. године. Постоји предање да је ова икона чудотворна, а у прилог томе постоје и бројни писани трагови и усмена казивања, свих оних који су се уверили у чудесну и исцелитељну помоћ Пресвете Богородице.
Живопис манастирске цркве рађен је у једном даху од 1632. до 1635. године. Његова уметничка вредност је скромна, јер је настао по речима летописца у времена „тужна и нужна“, односно у време турске владавине и крајњег сиромаштва Срба под Турцима. Па ипак и као такав, представља једно од најбољих дела нашег зидног сликарства у првој половини 17. века.
Примећује се колористичко сиромаштво, јер од боја доминирају окер и црвена, плаве готово и да нема (из наведених разлога оскудице живота под Турцима), као и доминантна цртачка способност зографа, чија је рука сигурно сликала ликове светитеља и педантно исписивала натписе.
Сачуване фреске, поред ликовних вредности, садрже типичне карактеристике православне иконографије под Tурцима. У мноштву светитеља, истичу се српски светитељи: Св. Стефан Дечански ког Св. Никола приводи Господу на исцелење, Св. Кнез Лазар, Свети Сава, Св. Симеон Мироточиви, Св. архиепископ Арсеније, али и многи други светитељи као и сцене из живота Господа и Пресвете Богородице.
Велелепни ентеријер
Манастир Благовештење поседује један од значајнијих иконостаса из прве половине 17. века у целокупној црквеној уметности тога времена. Његова историја почела је исте године када је завршено зидање цркве 1601/1602. године. Братство манастира је и за осликавање иконостаса ангажовало даровитог зографа Митрофана. Изрезбарити, осликати и позлатити иконостас у то време био је невероватан подвиг. Манастир Благовештење био је један од ретких храмова, који је добио тако велелепно украшен ентеријер, у коме је импресивни иконостас заузимао доминантно место. Даља историја иконостаса је једнако тешка, а чудом Божијим ово уметничко дело у немогућим условима је сачувано.
Почетком 20-тог века, иконостас је због лошег стања растављен, и његови делови пренети су у Народни музеј у Београду, да се растаурирају и врате манастиру. Међутим, за такав један подухват потребно је било скоро сто година. На основу фотографија из 1902. године, које су настале залагањем руског научника П. П. Покришкина, иконостас је у потпуности реконструисан и манастиру враћен тек 1994. године на чување и употребу. Оригинални делови из 17. века су: Престоне иконе Пресвете Богородице са малим Христом, Престона икона Деизис, северно тролисно надверје (Гостољубље Аврамово), шест малих празничних икона, цео ред икона Светих апостола са Господом и Деизисни чин .
Оригинал Распећа Господа Исуса Христа са благовештанског иконостаса, налази се у Народном музеју у Београду.
Монашење патријарха Павла
У Овчарско-кабларској клисури дане је проводио и тада млади Гојко Стојчевић, а касније монах и патријарх српски Павле. Он се након три године искушеничког живота, 1948. замонашио управо у манастиру Благовештење.
Манастир Благовештење био је један од манастира у којем је често боравио. Како окрепљења телесне снаге у бањским изворима, тако и због мира у молитви и размишљању.
„Српска Света Гора“
Овчарско-кабларска клисура, дуга 20 км, на путу који води од Чачка према Ужицу, препознатљива је по стрмим, кршевитим обронцима планина, меандрима Западне Мораве и бројним манастирима изузетне лепоте названим српска Света Гора. Није познато ко су оснивачи овчарско-кабларских манастира, нити када су подигнути.
Будући да писаних трагова о настанку ових манастира готово и да нема, користе се углавном предања. Претпоставља се да је природно окружење клисуре, послужило као надахнуће монашким заједницама да се настане у овим прелепим и у то доба тешко приступачним пределима, највероватније након Маричке битке 1371. године.
Путописци 19. века описивали су овај предео као „пукотину између стена“ кроз који се провлачи река. Кроз некада непроходну клисуру, данас се провлачи магистрални пут који повезује девет манастира: Ваведење, Свету Тројицу, Вазнесење, Сретење, Преображење, Никоље, Јовање, Успење и Благовештење, као и црквицу Савиње.
