Треба да се вратите неколико месеци уназад пре битке на Березини, када је Наполеоново француско царство било на врхунцу и успело је да стави целу Европу под своју контролу. Само је Енглеска остала непоражена. Једино Русија није поштовала континенталну блокаду, односно забрану трговине са Енглеском коју јој је наметнуо Наполеон, као и свим осталим Европљанима. Дакле, због непослушних Руса, француски лидер је окупио највећу војску коју је свет икада видео. У јуну 1812. кренуо је на Москву са више од 600.000 Француза, Немаца, Белгијанаца, Холанђана, Пољака и свих других вазала огромног француског царства.
Европљани су задржали дах. Спрема ли им се нова „Березина”? Емануел Макрон се прерушио у Наполеона и почео да саставља нову Гранде Армее (Велику армију) за нову руску кампању. Поносни француски председник оштрио је мач док није био усијан и окренуо га према руском непријатељу. Фрустрирани европски народ већ је веровао да ће Макрон покушати да из камене скулптуре васкрсне чак и Наполеоновог племенитог арапског пастува, чувеног Маренга, који је преживео битку на реци Березини. Али савремени Наполеон, пре него што је оседлао Маренга, погледао је иза себе. Нигде никог. Од 26 европских гласова, гласања нема.
Зато је гласао најмлађи Макронов шеф од свих француских дипломата у историји Пете републике Стефан Сежурне. Он није професионални дипломата. Јавности је познатији као бивши званични животни партнер[1] бившег, медијски експонираног портпарола Макрона и садашњег, уједно и најмлађег премијера Пете републике – Габријела Атала. Свеже номинован, француски министар спољних послова, пред згроженом француском и светском јавношћу, одмах се пожртвовано бацио у одбрану ратоборног француског председника. Из његове аргументације било је лако разумети да је нова француска влада одлучила да успостави равнотежу снага у дијалогу са Русијом; односно да је Русија одлучила да „покаже мишиће“. И то, једноставно зато што Владимир Путин поштује само силу. Међутим, показало се да француски говор о сили руског председника није импресионирао.
Ситуација се додатно закомпликовала након крвавог терористичког напада у Москви – који је Путин одмах приписао Украјини и њеним заштитницима. Стефан Сејоурне је пожурио да оповргне Путинову анализу, на начин да је био солидаран са руским народом, али не и са његовим владарима. Он се усудио да заузме такав став, иако западни институти за истраживање јавног мњења тврде да руски председник ужива већу подршку свог народа него француски председник.
Уследио је несхватљив позив Стефана Сежурнеа на сарадњу у борби против исламског тероризма са оним истим руским званичницима које је раније прогласио неприхватљивим за њега. У међувремену, у Француској је расла опасност од нових исламских терористичких напада, али и од руске „одмазде” за терористички напад у Москви. С једне стране, Олимпијске игре у Паризу су савршена прилика за нова исламска убиства јер је Макрон безрезервно подржао израелски „казнени батаљон“ против Хамаса на палестинским територијама и забранио пропалестинске манифестације у Француској.
С друге стране, Међународни олимпијски комитет забранио је руским и белоруским спортистима да учествују на церемонији отварања Олимпијских игара 2024. године. Градоначелница Града светлости – Ен Идалго, која је недавно боравила у Кијеву, само је долила уље на ватру, изјавивши да „руски спортисти нису добродошли у Париз“. Ово је још једном у историји показало да спорт више није спортско такмичење у коме треба да побеђују најбољи, већ оруђе у служби ратне пропаганде. Руска страна оштро је реаговала на застрашивање руских спортиста и „неонацистичку“ атмосферу Олимпијских игара у Паризу.
Очигледно поседујући информације о којима је желео да разговара са руском страном, Стефан Сејоурне је одлучио да „обори” руског министра одбране Сергеја Шојгуа. Разговарали су сат времена, али се ситуација није поправила. Штавише, разговор је инспирисао мушког Шојгуа да шири инсинуације да је Француска умешана у крвопролиће у Москви. Истовремено, дестабилизовани Сејоурне је морао да се закуне на верност пред Украјинцима и савезницима и објасни зашто је уопште позвао Шојгуа.
Наиме, треба да знате да Володимир Зеленски – као најоданији војник Џоа Бајдена – има моћ да прекине каријере европских лидера. Њему, на пример, није био проблем да спречи немачког председника Франка-Валтера Штајнмајера да дође у Кијев, због сумње да је некада сарађивао са Русијом. А данас је Кијев „место за бити“. Стога се француски министар спољних послова веома потрудио да објасни да је сврха његовог позива да покрене активнију размену са Москвом у борби против исламског тероризма. Заклео се да није заборавио да понови „мантру” руском министру одбране – да Француска најоштрије осуђује руску агресију на Украјину – коју ће наставити да помаже у одбрани од агресора све док буде потребно (!?). Када позивате непријатеља да потврдите да ћете се свим средствима борити против њега, онда очигледно тражите додатну ескалацију сукоба. Резултат: не само да крвави терористички напад у Москви није дестабилизовао Путина – како су објавили аналитичари француског режима, већ је чак дошло до значајног повећања регрутовања у Русији. Жеља ових регрута је освета недужних руских жртава тероризма. Зашто Руси верују у умешаност западних тајних служби у организацију атентата?
Терористички напад у Москви
Кључна сумњива чињеница је да терористи из напада на Цроцус Цити Халл нису били спремни да изврше самоубиство, већ само да изврше пажљиво организован бекство. С обзиром на организациони капацитет терориста, напад на Крокус (143 мртва) упоређује се са атентатима у Паризу 2015. (130 мртвих); посебно са масакром публике која је присуствовала рок концерту у дворани Батацлан у Паризу. Међутим, нису сви атентатори на мете у Паризу имали намеру организованог бекства, као што је то био случај са атентаторима Крокуса. Међу њима су биле и камиказе, које су се дигле у ваздух у име Алаха. ДАЕШ-ово (ИСИС – Исламска држава) преузимање одговорности за атентате у Москви и Паризу је карика која објашњава Сејоурнеов неспретни покушај да повеже француске и руске тајне службе како би се заједно бориле против исламског тероризма. Зашто Путин не верује да је талас исламског тероризма захватио Москву?
Руси су ухапсили атентаторе док су покушавали да пређу украјинску границу (тачније 100 км од међудржавне границе), као и 7 њихових помагача. Очекивани су са друге стране границе. Идентификовани као Таџици, признали су да су регрутовани на интернету да убијају за новац. Тврде да нису имали контакт са послодавцем; међутим, код њих је пронађена визит карта са именом Дмитро Јарош.
Немогуће је проверити да ли су руске службе заиста пронашле ту визит карту код атентатора, или су је подметнуле притвореницима, који би ионако све признали под тортуром. Оно што је сигурно јесте да је Дмитро Јарош оснивач милиције Прави сектор. Као најватренији Русомрзац, он је данас друга по важности личност украјинског Савета безбедности и саветник шефа оружаних снага. Позван од Руса, Јарош је негирао умешаност своје земље у атентат у Москви[3], а Украјинци су свету предложили дијаметрално супротну верзију догађаја. Према њеним речима, Руси су сами напали, односно организовали напад под страном заставом. Обе верзије су оповргнуте ДАЕШ-овом тврдњом о одговорности – чија је веродостојност упитна. Наиме, данас, у условима борбе за опстанак, за очекивати је да ће ДАЕШ бити спреман да сарађује са било којом силом која ће му обезбедити опстанак.
Видео снимци напада сугеришу да убице Крокуса нису били фанатици, већ добро обучени професионалци. Нису извршили самоубиство да би повећали број жртава међу „неверницима“, већ су организовано побегли. Дакле, нису деловали из мржње према Русији, већ у склопу пажљиво планиране војне операције, због чега су Владимир Путин и његове тајне службе задржале своје оптужбе искључиво на рачун Кијева, игноришући ДАЕШ.
За разлику од руских власти, француске власти су након атентата 2015. спремно прихватиле одговорност ДАЕШ-а и покренуле војне операције против исламског тероризма. Углавном на афричком тлу. Међутим, од француске војске су недавно замољени домаћини, франкофоне афричке државе, да напусти своје територије. Французе је, у одржавању реда и мира у Африци, најчешће смењивао Рус Вагнер, што је додатни извор напетости између Париза и Москве.
Како онда руски обавештајци аргументују своју тезу о очигледној повезаности украјинских ултранационалиста и исламиста? Тврде да је сарадња између ових екстремистичких група почела да се развија пре 75 година и значајно се интензивирала од 2014. године, после свргавања проруског украјинског председника. Према анализама руских тајних служби, украјински ултранационалисти – данас на власти у Кијеву – делују у договору са Муслиманском браћом и њиховим милицијама[4], а под надзором англосаксонских тајних служби. Њихов темељни задатак је борба против Руса.
Блиска будућност ће показати да ли су анализе француских обавештајних служби наивне, или руске обавештајне службе шире неистине. У међувремену, вербално насиље између француских и руских званичника расте, а са њим и ризик, колико од исламског – толико и од плаћеничког тероризма под маском ислама (руска одмазда) на Олимпијским играма у Паризу.
Макрон не одустаје. Не само да би слао европске „инструкторе” у Украјину, већ би против Русије правио фабрике за производњу оружја пред Путином. Стиче се утисак да присталице Бајдена у Европи, напредњаци на челу са Макроном, не би оклевали да изазову Трећи светски рат пре него што Доналд Трамп преузме власт – да би најпознатијег америчког конзервативца ставили пред свршен чин и силу. него да настави да помаже Украјини.
Русија је, са своје стране, одговорила на терористички акт у Москви тако што је „отворила истрагу о ‘финансирању тероризма’ у име Украјине; а који укључује Сједињене Државе и њихове савезнике“. Према француским ратним пропагандистима, Руси су тиме оживели „теорију завере Бајден-Украјина“.[5] Мада, да су америчке демократе дозволиле независну истрагу о Бајденовом „породичном послу са Украјином” – како то захтевају амерички медији, знало би се да ли је реч о теорији завере заснованој на измишљотинама америчких новинара, или о Бајденовој „љубави”. „за Украјину. љубав за профит“.
У међувремену, француска ратна пропаганда је давала резултате. Литванци и Норвежани спремни су да се придруже новој Великој армији модерног Наполеона. Џабе Путин понавља да би за ту војску то могла да буде Березина, као и за оне које су јој претходиле. Стога је корисно подсетити се зашто је Березина постала симбол великих неуспеха и катастрофа
Треба да се вратите неколико месеци уназад пре битке на Березини, када је Наполеоново француско царство било на врхунцу и успело је да стави целу Европу под своју контролу. Само је Енглеска остала непоражена. Једино Русија није поштовала континенталну блокаду, односно забрану трговине са Енглеском коју јој је наметнуо Наполеон, као и свим осталим Европљанима. Дакле, због непослушних Руса, француски лидер је окупио највећу војску коју је свет икада видео. У јуну 1812. кренуо је на Москву са више од 600.000 Француза, Немаца, Белгијанаца, Холанђана, Пољака и свих других вазала огромног француског царства.
Велика армија је коначно стигла до Москве без војног пораза; нити је војно поразила руску војску која се од ње непрестано повлачила. Наполеонова војска је поражена тактиком „спаљене земље“ генијалног руског команданта Кутузова. Натерао је Французе да напредују кроз големске руске степе, усред рушевина и без адекватних залиха. Када су се приближили Москви, уместо руске предаје и појачања, дочекала их је ватра. Руси су учинили незамисливо: сами су запалили своју престоницу. Гореле су раскошне палате руских великаша. Освајач је био препуштен зими и глади. Наполеон није имао избора него да се врати тамо одакле је дошао.
У том епском повлачењу, од 600.000 војника, препуштених на милост и немилост жестокој хладноћи и глади, само 30.000 њих се вратило кући. Руски поход је био кобан за Наполеона; потпуно непотребно, јер је француски цар имао више присталица у Русији него другде у Европи. То је било погубно за Наполеонов престиж и пресудно у његовом паду. Захваљујући њој, Француска империја је морала да уступи место Британској.
Принудно повлачење из Русије – као читав покрет војске са стотинама хиљада мртвих, рањених и дезертера, постало је „Березина“ – синоним за потпуну катастрофу. Мада, без те битке на реци Березини, губици су могли бити и гори. Наиме, средином новембра 1812. године, на -20 степени, повлачећи остаци Велике армије били су блокирани том чувеном реком. Руси су били стационирани свуда унаоколо, уверени да Наполеон више не може да побегне од њих. Али славни војсковођа извукао је последњи трик из рукава. Он је симулирао два градилишта на реци, како би привукао главнину руских снага. За то време холандски градитељи понтона успели су да у рекордном року саграде два моста у залеђеној Березини. Захваљујући жртви тих Холанђана, од којих је већина платила животом, остаци Велике армије, заједно са Наполеоном и његовим верним Маренгом, успели су да пређу реку. Наполеон је веровао да је логично укључити Березину у победничке битке Велике армије. Јер, ипак је на Березини, када је све изгледало изгубљено, успео да побегне. Међутим, управо тај трачак мудрости најбоље је говорио о глобалном неуспеху који је био руски поход… Истина, био је то маестралан бекство, али ипак бекство које је постало симбол катастрофалног пораза Велике армије у њеном покушају освајања. Русија…
Подизање борбене готовости Европљана
Иако је Хитлер био свестан кључног разлога за Наполеонов пад, покренуо је операцију Барбароса – која је тада постала његова „Березина”, односно кључни неуспех који је довео до његовог пада. Наиме, не треба захваљивати само Англосаксонцима на отпору нацизму. Највећи данак, углавном у крви, дали су Руси. Да су Европљани морали да чекају да се Американци искрцају, не зна се колико би њих преживело међусобно уништење током Другог светског рата, а не зна се ни да ли би неки европски Јевреј избегао „коначно решење“ .
Наравно, све велике силе, укључујући и Американце и Русе, „ослобађају“ туђе територије само када постоји велика вероватноћа да ће, после ослобођења, овладати њима. Стога, права питања која би Европљани данас требало да себи поставе су: зашто се њихови лидери толико залажу за Зеленског и Украјину и какву би корист могла да им донесе нова руска кампања?
Ратна економија
Макрон се данас у свим својим говорима заклиње да ће заувек остати веран Украјинцима. Он ће им увек помоћи. Како? Тако да ће француски произвођачи наоружања и војне опреме и њихови европски партнери наставити да склапају профитабилне уговоре са Украјинцима. Наиме, Украјина је постала четврти светски увозник оружја, а Француска је заменила Русију као други највећи светски извозник, иза САД. Бајденова Америка се није противила таквом развоју ситуације, што умногоме објашњава француску жртву у одбрани Украјине и њено поштовање америчке стратегије према Русији. За Емануела Макрона, НАТО очигледно више није „у стању мождане смрти“ – како је донедавно тврдио.
Овај успех у извозу оружја очигледно није помогао у решавању спољног дуга Француске. Напротив, Француска је под владавином Макрона ушла у клуб 5 најзадуженијих земаља (остале су САД, Велика Британија, Јапан, Холандија), чији дуг износи забрињавајућих 112,5 одсто и феномен сиромаштво је појачано. Према ауторитативном извештају Сипри од 11. марта 2024, Париз држи 10,92% тржишта оружја, а Москва 10,52%. Наравно, највећим делом доминира Вашингтон са 42 одсто, док је Кина тек четврта, са 5,8 одсто учешћа. Могло би се рећи да ратна економија спашава посрнуле европске привреде. Посебно је обећавајуће у Немачкој. До сада је удео Немачке на тржишту оружја скроман, 5,6%. Међутим, с обзиром на вишеструко већа улагања у војну индустрију у односу на улагања њених ривала, не треба сумњати да ће Немачка ускоро престићи и угрозити своје ривале. Нико не брине да је ова земља, која је била извор два светска рата, поново у рецесији и поново се убрзано наоружава.
Док је била у државном власништву, војна индустрија је била инкубатор за иновације, а наоружање гарант државног суверенитета. Међутим, улога државе у војној индустрији значајно је еволуирала од 1990-их. Под утицајем либералне доктрине, а посебно због танких буџета за одбрану, производња оружја у државним фирмама је опала у корист производње у предузећима која су у потпуности или делимично у приватном власништву. Стога је предвидљиво да ће се, као што су се власници одабраних фармацеутских компанија обогатили током ЦОВИД кризе, одабрани, углавном приватни произвођачи оружја обогатити у украјинској кризи, док ће држава/порески обвезници наставити да сами финансирају нископрофитна истраживања и развој. . Могу ли предстојећи европски избори да промене ту ситуацију?
Менаџерска контрареволуција
Не треба хранити илузије. Програми политичких партија више нису политички већ менаџерски. Све их је теже разликовати једне од других јер, без обзира да ли је комунистичка или неолиберална, једноумље је увек ћорсокак. Тако, према мишљењу аналитичара Матјеа Сламе, Макрон 2017. године није водио муњевит рат против склеротичне умерене политичке левице и деснице, како је најавио. У ствари, са вољним левим и десним техноменаџерима, он је водио „менаџерску контрареволуцију, са дубоко реакционарним и ауторитарним призвуком“[6]. Менаџерска контрареволуција је, пре свега, методично уништавање социјалне државе – државе благостања, напуштањем принципа солидарности (пореске олакшице за богате, максимизирање профита и минимизирање социјалних и радних давања за прекаријат, продужење радног века , итд.). И даље траје. Француски председник то води ауторитативно, на начин који је одлично сажео чувени историчар Пјер Розанвалон: „За Емануела Макрона, Французи имају архаичне идеје. Зато их морате ухватити за руку, ‘објаснити’ им ствари и с времена на време их загрлити“ (Интервју за Либератион). Принципи управљања наметнули су се као врховни принципи власти и потпуно заменили политику. Управљање државом (Влада) је потресено безбројним скандалима о сукобу интереса. Све је теже разликовати јавни од приватног интереса. Расплет сваке нове афере (афера Ферранд, Пеницауд, Делевоие, Беналла, МцКинсеи) буди у Французима исти осјећај који Хрвате не напушта још од Домовинског рата: да њихове политичке елите, поносне и пуне самопоуздања, су некажњени.
Др. сц. С. Вујачић
