Читајући Андрића запазио сам да је, мимо обичаја, у неколико књига поновио исту реченицу: ‘све само страдање без смисла и разлога’. Ту реченицу сам узео и за мото књиге ‘Мајка Зорка'“.
Рекао је ово књижевник Матија Бећковић о својој новој књизи. Њу чине биографски записи његове мајке о тешком времену Другог светског рата у Црној Гори. Ту је, уместо против Немаца, најприје вођен братоубилачки рат оних који су штитили краља и отаџбину и оних који су прихватили љевичарске идеје.
Будући да је била жена четника Вука Бећковића, команданта Ровачког батаљона, његова мајка Зорка после рата била је одвојена од деце и одведена у затвор.
„Ко је био за Вука жигосан је као националиста, а ко за Века био је за комунисте. Ту Вука Ровчани подигну на руке ’по праву прече погибије’”, писала је.
Поезија и записи
Други део књиге садржи поезију Матије Бећковића, као антички хор и коментар мајчиној приповести. Трећи део чине записи Матије Бећковића. Не само о одрастању и о породичном животу, већ и о тешком послератном добу у којем побеђени нису имали право гласа, па чак ни на то да буду достојно сахрањени.
Говорећи о тешкоћама одрастања у периоду послије Другог светског рата, када је његова породица била била на страни оних који су тај рат изгубили, Бећковић каже да братоубилачки рат и даље траје, иако међу живима готово да нема никог од оних који су га започели, али имају наследнике који се брину да никад не престане.
За мајку Зорку каже да своју дјецу школовала по сваку цијену. Због тога је био мање с њом, већ са тетком. Од мајке је слушао о мучењима које је преживела у комунистичком затвору као жена четника. Она му је рекла да је најгоре било „стављање на струју“. У ту сврху је саграђена и мала хидроцентрала у Мушовића у Ријеци.
Додаје да се ништа друго није ни причало, осим о суровом грађанском рату.
„Његоша утерују у лаж“
На питање како овај дио наше историје утиче на Црну Гору и Србију Бећковић каже:
„У Црној Гори Његоша утерују у лаж. И од 1945. године не успевају да попишу становнике… Не могу да разумем што ни у Србији нисмо чули да је поред Националне библиотеке била бомбардована и Српска краљевска академија. Ни да је њен рад био забрањен све до 1947. године, када је за академика изабран Јосип Броз Тито, а академија преименована у Српску академију наука. Нисмо чули да је академик Милутин Миланковић био ухапшен. Ни да је академик Милош Тривунац стрељан. Ни да су Драгишу Васића убиле усташе. Ни да је академик Веселин Чајкановић лишен грађанских врата. Ни да је њен председник академик Слободан Јовановић био брисан из њеног чланства. Ни да је јавни тужилац рекао да ‘само на први поглед може изгледати парадоксално’ да је он ратни злочинац иако је рат провео у Лондону и био председник владе која је прва у Европи бацила рукавци у лице Хитлеру…И толико тога никад неказаног“, наводи Матија Бећковић у интервјуу за „Политику“.
Чињеница да издајницима није смео гроб да се зна и да су били ископавани да не би часно почивали, каже да српска Антигона не тражи да сахрани једног брата, него хиљаде безгробне браће.
Нова књига се завршава описом његове скорашње посете Словенији. Ту му је, претпоставља се, отац убијен крајем рата. Каже да је академик Јанеза Милчинског, који је био члан САНУ, лекар и председник Међународне комисије за судску и социјалну медицину, рекао пилоту Тодору Марчетићу који га је возио да је изнад замка Турјак заправо гроб Бећковићевог оца.
„То су ми обојица писала, а ја сам тек ове године отишао тамо. Нисам знао да ли да тражим њега или себе“, каже песник.
На питање да ли је крст постављен на месту куће Бећковића У Вељем Дубоком донекле ублажио ране каже:
„Зато смо се борили“
