Изнад Јужне Африке постоји област где магнентно поље Земље слаби. Овај јединствен регион, назван „Јужноатлантска аномалија”, шири се већ дуже од деценије. Научници верују да почиње да се дели на две одвојене зоне.
И док ова аномалија представља тек незнатну претњу по живот на планети, она научницима пружа могућност да проучавају компликовани механизам који стоји иза Земљиног магнетизма.
Приближно 3.000 километара испод површине Земље, у њеном спољашњем језгру, због ротације планете и кретања растопљеног метала, континуирано се стварају електричне струје. Ту настаје већи део Земљиног магнетног поља.
Магнетно поље формира магнетосферу. Она штити планету од наелектрисаних честица са Сунца (соларног ветра) и космичког зрачења.
Међутим, за разлику од класичнох магнета, који има само један северни и један јужни пол, магнетизам Земље није тако уређен.
Ако се „завири” испод Јужноатлантске аномалије, на границе које раздвајају језгро од плашта Земље, уочиће се велике магнетне варијације, које играју велику улогу у формирању блиског Земљиног окружења.
Поред тога што утиче на компасе и наводи птице приликом миграције, магнетно поље је и невидљиви штит, који игра кључну улогу у заштити наше планете од високих енергетских честица које долазе са Сунца.
Слабост са заштитном функцијом
Научници са НАСА посебно су заинтересовани за интригантан феномен „Јужноатлантске аномалије” (South Atlantic Anomaly, САА) – области у магнетном пољу где је оно слабије, због његовог потенцијалног утицаја на свемирске летелице, астронауте и, што је најважније, на способност Земљиног штита да зароби Сунчеве наелектрисане честице.
Ова појава омогућава електрицитетом набијеним честицама из соларног ветра да дођу ближе површини планете него што је то уобичајено.
Иако ово делује као слабост у магнетном пољу, истраживања НАСА сугеришу да ово подручје, међутим, има неочекиване заштитне функције.
„Магнетно поље у САА делује као врста природне замке за честице високе енергије, омогућавајући нам да проучавамо њихово понашање и интеракције”, објашњава научница у НАСА Тери Сабака, и додаје:
„Иако је слабије, оно и даље штити површину Земље од најинтензивнијег зрачења. Наши модели показују да магнетно поље, чак и са аномалијама попут САА, игра кључну улогу у одржавању атмосферске стабилности и заштити биолошког живота”.
Заробљавање честица са Сунца
Земљино магнетно поље усмерава наелектрисане соларне честице према два појаса зрачења позната као Ван Аленови појасеви.
Ови појасеви заробљавају соларне протоне и електроне, спречавајући их да директно ударе у површину планете. У случају Јужноатлантске аномалије, ове честице могу да се акумулирају у нижим орбитама, што изазва сметње у функционисању сателита и електронских уређаја.
„Можемо рећи да САА функционише као својеврсна природна лабораторија за проучавање утицаја соларне активности на свемирске летелице и на наше разумевање магнетосфере”, истиче Пол Бирн са Универзитета Вашингтон у Сент Луису.
Летелице које пролазе кроз ову област често доживљавају повећане дозе зрачења, што може да изазове оштећења на електронским компонентама и софтверу. Ови изазови, међутим, пружају јединствену прилику да се тестирају отпорности технологија.
НАСА је у више наврата прилагођавала орбите својих сателита како би минимизирала изложеност овом феномену. Хаблов свемирски телескоп, на пример, престаје са свим операцијама када пролази кроз САА, како би се смањио ризик од оштећења.
Информације о еволуцији Земље
НАСА мисија ICON (Ionospheric Connection Explorer) тренутно истражује како САА и слични феномени утичу на јоносферу и понашање соларних честица. Прелиминарни резултати указују да је интеракција између Сунчевог ветра и Земљиног магнетног поља сложенија него што се раније мислило.
„Истраживање САА нам не пружа само увид у потенцијалне претње за свемирске мисије већ и кључне информације о еволуцији Земљиног магнетног поља кроз историју”, каже за Дејли мејл научник из НАСА, Џон Смитен.
Из ове перспективе, „удубљење” у магнетном пољу не само да нас штити, већ пружа прилику да боље схватимо комплексну природу односа између Сунца и Земље.
