Лепенски Вир представља остатке најстаријег седелачког насеља у Европи. Прво организовано људско насеље на отвореном налазило се у Ђердапу, и основано је пре осам хиљада година. Мирољубиви „лепенски“ аласи су ову локацију пажљиво бирали, и ту оформили културу која је трајала читавих две хиљаде година у континуитету, и то у периоду 6500-4500 год. п. н. е.
До открића локалитета Лепенски Вир, дошло је током опсежних истраживања у Ђердапу која су вршена због изградње хидроелектране Ђердап I. Након завршетка ископавања, локалитет је премештен на садашњу локацију како би се заштитио од потапања које је извршено преградњом Дунава. 2011. године отворен је нови центар за посетиоце који под својом куполом чува остатке културе која је својим открићем запањила читав свет.
Jединствено праисторијско налазиште
Лепенски Вир, по коме је цела једна мезолитска култура добила име, представља изузетно значајно и у много чему јединствено праисторијско налазиште. На овом локалитету који је интензивно насељаван од 6300. до 5500. године пре. н.е., издвојена су насеља која припадају мезолиту и раном неолиту. Открића која се везују за мезолит чине Лепенски Вир изузетним.
Људи Лепенског Вира су живели у кућама специфичног облика. Преко пута насеља, на румунској страни, налази се стена трапезастог облика коју често тресу муње и громови – Трескавица. Сматра се да су такав трапезасти облик Лепенци преузели у градњи својих кућа. Њихове куће су биле окренуте према Дунаву и Трескавици.
Просечан животни век у оно време је био 30 до 35 година, а због добрих услова живота овде живело дуже – око 45 година. Чак је нађено више скелета старијих од 60 година, што је била изузетно дубока старост за то време. Пронађено је 180 скелета из више различитих временских периода и веома занимљиво је да на њима није било никаквих трагова насиља!
То само може да значи да Лепенци нису ратовали нити се сукобљавали, него да су живели у слози и миру. Усуђујемo се да кажем да је ово била цивилизација у пуном значењу те речи!
Дунав им је био све – главни извор хране и живота. Овде је пронађено доста удица и утега које су коришћене за рибарске мреже. Утврђено је да им је риба у исхрани учествовала са 70 процената. Занимљиво је, да су Лепенци сем слатководне, ловили и хранили се и морском рибом. Наиме, они су поред сома, смуђа, шарана и других речних риба ловили моруну и јесетру, рибе које су долазиле из Црног мора да се мресте. Занимало нас је да ли се зна како су их ловили:
Плански подизана насеља са стаништима и светилиштима трапезоидне основе, некрополе које указују на посебне погребне ритуале, монументалне скулптуре од камена, као и бројни покретни налази од кости и камена, сведоче о томе да је ово налазиште представљало не само насеље већ и сакрални центар.
Најпознатији налази
Најпознатији налази су скулптуре и жртвеници направљени од облутака, од крупнозрног пешчара, нађени заливени кречњачким малтером у подовима кућа, најчешће уз огњиште. Према ономе што приказују, скулптуре се могу поделити на фигуралне, са представама људског лика, и орнаменталне скулптуре, декорисане мотивима меандра, рибље кости и плетенице.
На преласку седмог у шести миленијум старе ере, дешава се крупна промена на Балкану, која ће променити и Лепенски Вир. Нови народи, са усвојеним знањима о пољопривреди и организованом сточарењу, пристигли су са истока и југа на простор Ђердапа и променили, током само неколико генерација, слику насеља и духовни свет. У
место монументалних камених скулптура и станишта-светилишта, ново малено село на Лепенском Виру има све одлике неолитске Старчевачке културе, која се проширила на читав Балкан и јужну Панонију, и трајала до око 5500. године пре н.е.
Лепенски Вир је истраживан између 1965. и 1970. године, у оквиру пројекта Ђердап I. Археолошка ископавања заједнички су организовали и спровели Народни музеј у Београду, Археолошки институт, Републички завод за заштиту споменика културе РС, Завод за заштиту споменика културе у Нишу и Центар за археологију Филозофског факултета у Београду. Археолошким истраживањима руководио је др Драгослав Срејовић.
Измештање локалитета
Како се локалитет налазио у зони која је требало да буде потопљена водама акумулационог језера хидроелектране Ђердап, остаци су измештени на нову локацију у непосредној близини, удаљену од првобитне за око сто метара у правцу северозапада, и издигнутој за 29,5 метара.
Изузетан конзерваторски подухват, премештање остатака кућа и светилишта, извршио је Републички завод за заштиту споменика културе 1970. и 1971. године. Главни пројектант и руководилац радова била је др Милка Чанак-Медић. Покретни археолошки предмети са локалитета Лепенски Вир се од момента открића све до данас чувају у Збирци Лепенског Вира, у Народном музеју у Београду.
Поред измештеног локалитета подигнут је Музеј Лепенског Вира, који је у саставу Народног музеја од 1978. године.
У јуну 2011. године, на месту некадашње зграде Музеја, отворена је нова модерна грађевина, Центар за посетиоце – Музеј Лепенски Вир, према пројекту архитеката Синише Темеринског и Марије Јовин, из Републичког завода за заштиту споменика културе РС.
У новој згради, осим самог локалитета који је главни и централни експонат музеја, у чијој презентацији су постављене и копије монументалних скулптура на места налаза, могуће је видети и нову поставку.
Она презентује мезолит и неолит самог локалитета Лепенски Вир, укупно преко 100 експоната (употребни предмети – оруђе и алатке, накит, жртвеници, скулптура, неолитска керамика), а укључује и реконструисане начине сахрањивања на Лепенском Виру и холограмску реконструкцију кућа са Лепенског Вира.
