Антон Павлович Чехов је био руски писац и лекар. Рођен је 29. јануара 1860. године у Таганрогу у Русији, а преминуо 15. јула 1904. у Баденвајлеру у Немачкој.
Писао је кратке хумореске, новеле и приповетке, а славу је стекао пишући позоришне комаде и драме од који су најпознатији „Галеб“ („Чайка“), „Ујка Вања“ („Дядя Ваня“), „Три сестре“ („Три сёстры“) и „Вишњик“ („Вишнёвый сад“). По професији је био лекар, али му је књижевност била страст, отуда потиче и његова изјава да му је медицина законита супруга, а литература љубавница. Умро је са само 44 године, а за то време написао је 17 драма и око 600 прича, те се сматра једним од највећих новелиста европског реализма.
Детињство и образовање
Антон Павлович Чехов је рођен 29. јануара 1860. године у луци Таганрог на југу Русије. Његов отац Павел Егорович (Павел Егорович Чехов) био је трговац, а мајка Јевгенија Јаковљевна Морозова (Евгении Яковлевны Морозовой)је такође била ћерка трговца. Године 1855., баш по завршетку Kримског рата добили су првог сина кога су назвали Александар. Други син, Николај Kоља рођен је четири године касније, а након њега, већ следеће 1960. рођен је Антон. Наредне године добили су четвртог сина Ивана Вању, а две године касније рођена је прва девојчица у породици којој су дали име Марија Маша. Године 1865. на свет је стигао још један дечак Михаило Миша.
Многобројну породицу Павел је хранио радећи као трговац. Успео је да сакупи довољно новца да отвори радњу у којој су радили и синови. Отац је био изузетно строг према синовима, тако да је слика коју су запамтили мештани Таганрога о побожном и вредном човеку била сасвим погрешна. Напротив, сви чланови породице, укључујући Јевгенију редовно су добијали батине. Једина светла тачка у њиховом детињству биле су приче које им је причала мајка Јевгенија и дружење са ујаком Иваном, који је, по свему судећи, био веома интересантна личност. Иван је говорио неколико језика, свирао четири инструмента, сликао и цртао, поправљао часовнике и слично.
Антон је 1873. године први пут погледао позоришну представу и потпуно се одушевио. Љубав према „даскама које живот значе“ десила се на први поглед. Зато је са браћом направио Породично позориште и припремао представе за родитеље и комшије. Љубав према позиву који је касније изабрао десила се две године касније, и то када је на излету са школским другом „зарадио“ упалу трбушне марамице. Нега коју му је пружао лекар му је пријала, па је и сам пожелео да помаже људима којима је помоћ најпотребнија. Дечаци су радили у очевој радњи и упоредо се школовали. Антон Павлович је похађао грчку школу, али се због неразумевања језика тешко уклопио. Оцене су му биле врло лоше, па је понављао један разред.
Након завршене основне школе уписао је гимназију у Таганрогу. Старија браћа Александар и Николај су због неслагања с оцем напустили породични дом и одселили у Москву. Сав терет сиромаштва и очевог преког карактера пала је на Антона који је у том моменту постао најстарији син у породичном дому. Спас је проналазио у уређивању новина које је са браћом основао пре него што су отишли. Реч је о својеврсној хроници о догађајима и људима у месту која је била толико популарна да су многи једва чекали да се појави нови број. У међувремену отац је због изградње куће дигао кредит који није могао да врати. Из страха од тога да га пошаљу у затвор у сред ноћи је побегао у Москву код синова, а бригу о кредиту и свему осталом оставио је Антону и Јевгенији.
До 1876. године цела породица се преселила у Москву, а Антон је остао сам у Таганрогу. Морао је да заврши школу и да распрода преосталу имовину коју су отац и мајка оставили за собом. Држао је часове деци богатијих мештана, а сав зарађени новац слао је својима у Москву. Радио је, школовао се и много читао. Поједини историчари тврде да је у том периоду написао драму „Без оца“ која никад није објављена и за коју се сматра да ју је Чехов сам спалио. По завршетку гимназије и сам је отпутовао у Москву с намером да заврши медицину и помогне својим родитељима. Жеља му је била и да се једног дана врати у родно место и помогне његовом развоју. Своје обећање је касније испунио, па многи посетиоци сматрају да је цели Таганрог један велики споменик Антону Павловичу Чехову. Живот у Москви Чехов је успео да упише медицински факултет и добије стипендију коју је скоро целу давао родитељима, а сам је живео у дому. Велики град и велика промена нису пријали младом Антону, а студиј није био оно што је он замишљао. Упркос томе, године 1884. успео је да положи све испите, али није предао дипломски рад. Зато му уз име никад није стајао префикс „др“.
Убрзо је почео да одрађује специјализацију у болници недалеко од Москве и праксу у Звенигороду. Да би зарадио нешто новца дошао је на идеју да своје текстове шаље московским листовима. Испочетка су га редом одбијали, а прву његову причу објавио је магазин „Вретенце“. Током две године „Вретенце“ је објавило скоро 130 краких прича Антона П. Чехова. Међутим, он се није потписивао правим именом већ као „Доктор који је изгубио пацијенте“, „Човек без слезине“, „Мог брата брат“, „Одисеј“, „Антонш“, те „Антонша Чехонте“. Текстове је почео да шаље и листовима „Будилица“ и „Спецтатор“. Упорност и велики таленат нису остали непримећени у књижевним круговима тог времена, а преломни тренутак десио се 1882. године. Тада је упознао Николаја Александровича Лејкина (Николай Александрович Лейкин), угледног писца, издавача и уредника листа „Фрагменти“. Почео је да пише колумну о животу у престоници, коју су Московљани врло брзо заволели. У том периоду написао је драму „Платонов“, која је штампана две деценије после његове смрти, 1923. године. Исте, 1884. године задужио се да би објавио своју прву књигу „Меломенине приче“, збирку од шест прича. Одштампано је 1200 примерака, критичари су је хвалили, али је продаја била слаба, што се може правдати чињеницом да је објављена под псеудонимом „Чехнота“, до сада непознатим московским читаоцима. Писао је и радио у болници, али лечење није наплаћивао сиромашнима. Све то утицало је на његово крхко здравље, па је већ у децембру 1884. године почео да осећа озбиљне симптоме туберкулозе. Упркос свом медицинском знању, одбио је да призна да болује од ове опаке болести, одбијао је и да промени начин живота, да се више одмара, па чак и да каже породици шта му се дешава.
Следеће године се заједно са породицом преселио на пријатељево имање у Kисељову. Наставио је да пише и да лечи мештане, а после повратка у Москву породица се преселила у већи и бољи стан. Николај Александрович Лејкин га је позвао у Петроград где су га читаоци дочекали с одушевљењем. Оснивач часописа „Нова времена“ Алексеј Суворин (Алексей Сергеевич Суворин) понудио му је да пише за његов лист, а убрзо су постали и добри пријатељи. У време највеће епидемије тифуса лечио је људе у Москви, а упоредо с тиме написао је неке значајне приче, попут „Преступника“, „Ловца“ и „Беде“. Године 1886. објавио је књигу „Шарене приче“ на чијим корицама се први пут појавило његово право име. Читаоци у Москви су били одушевљени, критичари мање, али су Петрограђани поново оберучке прихватили ново дело младог писца. Следеће године објавио је нову збирку прича под насловом „У сутону“, а 1888. у књижарама се појавила прича „Степа“. Исте године написао је свој први позоришни комад имена „Медвед“.
Да би се одморио од пацијената и писања, отпутовао је прво у Луку у Украјини, затим у Етос, Тбилиси, Баку и Батуму. На путовању је „напунио батерије“, али се са повратком у Москву вратила и болест. Дела су му објављивана у угледном листу „Северни гласник“, а у октобру 1888. године добио је престижну Пушкинову награду. Представа „Иванов“, произашла из пера Антона Чехова била је велики хит у Москви.
Терет славе која је сваким даном била све већа писцу је све теже падао. Зато је посветио помагању болесним и сиромашним. Слао је новац, храну и књиге у родни град, те сакупљао помоћ за друга сиромашна места широм Русије. Смрт старијег брата Николаја, који је попут њега боловао од туберкулозе, сломила је Чехова, али је спас проналазио у раду. Године 1889. објавио је „Суморну причу“ и збирку прича „Деца“, а већ наредне године изашла је његова седма збирка прича под насловом „Суморни људи“.
Испосништво у Сахалину и раскош Европе
У пролеће 1890. године отпутовао је на сибирско острво Сахалин где је била колонија заробљеника. Дружио се са затвореницима и писао о свему што га је окруживало. Био је шокиран условима у којима су људи тамо живели, а након три месеца напустио је Сахалин обећавши да ће учинити све да им помогне. Из овог искуства настао је социјални роман „Острво Сахалин“ који је излазио у наставцима. Изморен путовањем у Сибир и свиме што је тамо видео одлучио је да послуша Суворина и да накратко отпутује у Европу. Обишао је Беч, Венецију, Фиренцу, Рим, Париз, Монако и Ницу. Из сибирске и европске авантуре настала је приповетка „Двобој“. Мелихово и Јалта Почетком 1892. године купио је имање недалеко до Москве где се преселио са породицом. Од запуштеног имања створио је предивну сеоску идилу, помагао је и лечио мештане, уређивао башту коју је сам посадио. Радио је и писао много, а болест је све више напредовала.
Године 1894. почео је да пише драму „Галеб“ која је први пут изведена 1896. године. Покренуо је изградњу школе, ватрогасног дома и црквеног звоника у Мелихову. Након избијања епидемије колере позван је у Москву да би помогао осталим лекарима да збрину све пацијенте. Осим тога, прикупљао је донације, куповао лекове и научио сељаке како да спрече развој болести. Због лошег здравственог стања отпутовао је у Ницу, али се тамо није задржао него се врло брзо врато у Мелихово. Kупио је имање на Јалти где је завршио два позоришна комада – „Вишњик“ и „Три сестре“. Живео је на релацији Јалта – Москва – Петроград. 1898. му је преминуо отац, а он је ауторска права на своја дела продао за 75 хиљада рубаља познатом издавачу А.П. Марксу (А.П. Марx) како би осигурао мајчину и сестрину будућност. Ту се, ипак није зауставио, него је наставио да гради школе на Јалти.
Позориште, брак и смрт У Московском уметничком позоришту упознао је младу глумицу Олгу Леонардову Kнипер (Ольга Леонардовна Kниппер). Олга је била лепа и интелигентна, а осим дара за глуму поседовала је изузетан таленат за музику и сликарство. Посетила га је на Јалти и одмах се заљубила тако да је врло често, после проба и представа у Москви путовала на његово имање. Венчали су се у мају 1901. године. Болест је све више напредовала, па је исте године отпутовао у Швајцарску на лечење. Живот с Олгом био је све што је желео – живела је у Москви и редовно га посећивала на Јалти. Следеће године је затруднела, али је изгубила дете. На имању је написао и једно од својих најпознатијих дела, драму „Дама с псом“. Пре смрти успео је да заврши драму „Вишњик“, а премијерно је изведена почетком 1904. године и то под продуцентском палицом самог Чехова. Намера организатора је била да се управо овом представом прослави пишчев рођендан и 25. годишњица рада. Све то веома га је исцрпело па је одлучио да послуша савет колега лекара и да отпутује на лечење у Берлин.
Постао је потпуно свестан да ће ускоро умрети, зато је у опоруци поделио своју имовину на Олгу и остале чланове породице. Лекар у Немачкој је потврдио сумње да му се ближи крај па је с Олгом отпутовао у Баденвајлер. Ту се помало опоравио, али више није писао, јер није волео да пише у иностранству. У писмима мајци и сестри писао је да се осећа боље, да му се снага вратила, те да ће се вратити на Јалту након што посети Италијанска језера. Првог јула у два ујутро му се стање погоршало па је Олга позвала лекара. Уместо боце с кисеоником затражио је шампањац. Попио је шољицу шампањца, спустио се на кревет и издахнуо. Његово тело је возом превезено у Москву, сахрањен је поред оца 9. јула на московском гробљу Ново девичје. Сахрана је прошла без много буке, баш како је писац желео.
Значај
Иако је умро прерано и то на врхунцу стваралачке снаге Чехов је био један од најзначајнијих руских писаца. Његова дела проучавају се на бројним светским универзитетима, а многа од њих доживела су своју филмску и телевизијску верзију.
Његова сестра Марија Маша основала је Чеховљев музеј на Јалти и донирала његове ствари музеју у родном Таганрогу. Остатак живота провела је у раду на очувању књижевног опуса свога брата. Библиографија Најзначајније драме 1886. О штетности дувана 1887. Иванов 1888. Медвјед 1889. Просидба 1889. Шумски дух 1889. Свадба 1891. Јубилеј 1896. Галеб 1897. Ујак Вања 1900. Три сестре 1903. Вишњик Најзначајнија прозна дела 1884. Мелпоменине бајке 1886. Шарене приче 1887. Невине приче 1887. У сутону 1894. Новеле и приповетке Остала дела Дама са псом Човјек у футроли Степа Огрозд Дочасник Пришибјејев О љубави Ођел бр. 6 У јарузи Невеста Острво Сахалин
