Никоме није тако пристајало кад неког назову легенда као Бори Ђорђевићу. Ни уз кога такав опис није ишао као уз њега. А да неког тако назову, није довољно само да је велики у свом послу. Нема неког одређеног критеријума како се легенда постаје, такви се просто рађају и они се препознају.
Бора је био један од оних који обиљеже вријеме у којем живе, који оставља траг у генерацијама које су одрастале уз његове текстове и музику. Није битно ко коју музику воли и шта слуша, од тинејџерских дана морао је завољети бар једну пјесму Рибље чорбе. Од првог пива, до прве симпатије и младалачке љубави, прве љубавне боли, све се то пролазило уз Борине пјесме.
Свако има неки свој лични однос, емоцију према тим пјесмама, па и самом Бори. Тако и аутор ових редака има нешто да напише, као својеврсну посвету и захвалност. И нећу овдје писати о Бориним текстовима, музици. Нећу улазити у дубоке анализе његовог стваралаштва. Желим да испричам причу о једном клинцу који је слушао (и данас слуша) Рибљу чорбу.
Први концерт
Мој први концерт на који сам отишао “без родитељског надзора” био је 2009. године. Имао сам 13 година, исто онолико кад је Бора попио прво пиво. Рибља чорба је тада долазила у Бањалуку, а као неко ко је одрастао на њиховој музици, то нисам смио пропустити. Бора је изашао на сцену с мајицом са ликом Карађорђа, насмијан и добро расположен. Био је сјајан као и увијек.
Но, најзначајније десило се након концерта. Ми клинци кренули кући, узбуђени што због концерта, што због тога што смо први пут без родитеља сами и угледамо Бору иза сцене како улази у комби. Тај простор ограђен је неком жутом траком, али обезбјеђења скоро да нема. “Хајмо покушати проћи”, усагласимо се. И провучемо се испод траке, кренемо трчати ка комбију толико брзо као да из затвора бјежимо. За нама су кренули још неки, а онда је обезбјеђење почело да нас јури. И стигли су нас. И онако разочарани што нисмо стигли, након краћег убјеђивања, одустајемо. И чује се Борин глас: “Пустите их”.
Прилика да се усликам са Бором за мене је била равна чуду. Еј, слика са Бором Ђорђевићем. Одмах сам је ставио на свој Фејсбук профил као профилну слику и дуго је то остала.
Други сусрет
Неколико година касније, извуку ме у некаквој наградној игри гдје срећни добитници имају прилику да разговарају и сликају се са Бором. Како нисам неке среће да ме извуку на тим играма, нисам се пуно ни надао. Тај дан у школи сам обукао тренерку, што нисам практиковао и можда сам је носио једном у два мјесеца. Зову ме из РТРС-а да је сусрет с Бором у 13 часова. Таман кад завршим са школом. Јеботе, куд ћу сад у тренерци пред Бору.
Замолим друга да се замјенимо за одјећу, иако је доста већи од мене. На мени висе и џемпер и хлаче и такав трчим до РТРС. Стижем у кнап. Усликамо се, Бора гледа у један апарат, ја други. Али кога брига, имам нову профилну!
Отишао сам и на тај други концерт Рибље чорбе, а послије сам их био на још 7. Можда омиљени ми је био онај који Бора није завршио. На Данима пива, саставили су се небо и земља, грми, киша лије да се бина не види. Само нас стотињак је остало и пјевало заједно с Бором док није постало толико критично да су морали прекинути концерт. Е, то је био рокенрол.
Легенда
Та два сусрета и те двије фотографије су ми устали успомена за читав живот. То је оно што је Бора био, због тога је легенда. За једног клинца толико значајан и велики да ће због њега заобићи и обезбјеђење, али и да пред њега неће ићи у тренерци. Само да би се с њим усликао и часком поразговарао.
И данас један од момената који највише памтим је кад сам на једном од концерата био на раменима у првом реду, а Бора изводи „Погледај дом свој анђеле“.
Слушао се он у нашој кући одувијек, али посебно памтим кад сам имао 6-7 година и једног породичног путовања. Враћали смо се нашим старим Волвом из Београда, а читав пут слушали смо нови ЦД Рибље чорбе. У путу није било оних породичних препирки, пјевали смо сви заједно и уживали у текстовима. Тад сам заволио Чорбу и волим је дан данас. Хвала Боро на свему. Одмори. Нека те Господ настани у рајска насеља.
Александар Стојановић за Компасинфо
