Живимо у вртлогу. Све је гласно, брзо, осветљено јаким светлима која често више заслепљују него што показују пут. Свет нас затрпава информацијама, обећањима, могућностима – а ипак, многи од нас носе у себи неку чудну празнину. Уморни од површности, од „истина“ које се мењају преко ноћи, осећамо се као бродови без сидра. Не знамо увек у шта да верујемо, или да ли уопште још умемо да верујемо.
Око нас је све „објашњено“. Наука је „разоткрила“ тајне, технологија је „победила“ даљину. Нема више места за чудо, за оно необјашњиво које застаје дах. А без тог чуђења, без тренутка у коме осетимо да постоји нешто веће од наше свакодневнице, живот може постати само низ задатака и бриге. Срце, створено за хоризонте бескраја, скучено је у кутији „онога што се може доказати“.
Али шта ако, ипак, постоји пукотина у том нашем „објашњеном“ свету? Шта ако небо заиста може да се отвори?
Знак на небесима, зов у срцу
Дан је дан када Црква подсећа на догађај који је пробио таму, пре више од хиљаду и по година у Јерусалиму. Није то био обичан дан. Било је време када је истина о томе ко је Христос – да није само велики човек, већ Сам Бог са нама – била на удару. Сумња се ширила као магле. Црква је пловила кроз немирне воде несигурности и раздора.
И баш тада, у том мучном јутру, око девет сати, десило се нешто неочекивано, немогуће, незаборавно. Небо изнад Јерусалима није само посивело или разведрило се. Отворило се. И на том отвореном небу, јавио се Крст. Није био од дрвета, нити од светла које познајемо. Био је саткан од неке неземаљске светлости, сјајније од сунца усред дана. Простирао се преко целог града, од места распећа до Маслинове горе, као неки нежни, али моћни загрљај над земљом. Његова лепота, кажу сведоци, била је као најсјајнија дуга, али са снагом која није долазила само од боја, већ од самог присуства.
И људи су стајали. Застали у својим пословима, изашли из кућа, са тргова. Нису их терали. Нису се окупили из страха или знатижеље за неком забавом. Сакупили су се спонтано, као једно море различитих лица – хришћани, Јевреји, они који нису веровали ни у шта – сви заједно, под једним небеским знаком. И осетили су нешто дубоко, лично. Осетили су да их је погледао Онај Који их је створио.
Тај тренутак није био само призор. Био је преображај. Многи су тада схватили. Многи су нашли пут до Христа. Многи су први пут у животу осетили да вера није само прича коју су чули, нити правило које треба следити, већ жива, пулсирајућа сила. Снага која мења. Љубав која се показује – не речима, већ делом, знамењем на небу.
Зашто баш тада? Зашто нама данас?
Можда се питамо – зашто је Господ послао такав знак управо тада? Можда зато што је срце људи било рањено сумњом, а Црква искушавана. Можда је тај Крст био Небески Путоказ, Застава наде подигнута усред олује. Није то био мач да победи непријатеље, већ светлост да осветли пут збуњенима. Није дошао да наметне, већ да позове. Да увери.
Иако данас немамо тај величанствени призор на небу над нашим градовима, ми и даље можемо да видимо Крст. Не очима тела, већ очима срца. Јер и данас, баш као и тада, свет око нас се колеба. Сумње се шуњају у нашем уму, а „јереси“ нам не долазе у облику теолошких расправа, већ као тихе, подмукле лажи које нам шапућу: „Нема смисла“, „Никога није брига“, „Човек је сам, све је дозвољено“.
Али управо у тој буци, у том хаосу, Крст остаје одговор. Не као симбол патње ради патње, већ као знамење љубави која иде до краја. Он је отворен загрљај, врата живота широм отворена – чак и за оног последњег, чак и за оног ко никад није веровао, али у последњем тренутку осети нешто дубоко у души. Крст стоји изнад времена, не као прекор за наше грешке, већ као неугасива нада.
Где видимо Крст данас?
Он се не појављује на насловним странама. Његов сјај је нежан, тих, приметан само за онога ко хоће да види.
Видимо га у дрхтавом гласу човека који први пут после много година шапуће „Опрости“.
Видимо га у пламену свеће која гори у цркви у глуво доба ноћи, док суза клизи низ лице.
Видимо га у испруженој руци свештеника који прихвата терет туђег срца на исповести.
Видимо га у нежној снази мајке која моли над узглављем болесног детета.
Видимо га у храбрости да се опрости кад највише боли.
Видимо га у тихом истрајавању онога ко се држи светла, чак и када га тама гута са свих страна.
Да, Крст се појављује и данас. Али тихо. У дубини срца.
Позив на буђење
Данашњи дан, празник појаве Часног Крста, није само подсећање на нешто што се давно десило. То је позив. Позив да застанемо. Да подигнемо поглед са екрана, са брига, са трке. Да се питамо – шта бих ја осетио тог јутра у Јерусалиму? Да ли бих препознао тај знак?
И, још важније: да ли данас препознајем чудо када ми се тихо догоди? У сусрету? У неочекиваној милости? У осећају да нисам сам?
Црква нас не зове да верујемо у бајке. Зове нас да отворимо очи за стварност која је већа од онога што видимо на површини. Стварност која делује и данас. Зове нас да дођемо, не из навике или обавезе, већ да се сакупимо под тим вечним Знамењем – не као пред нечим што улива страх, већ као пред Извором светлости који нам очајнички треба.
Јер небо није затворено. Ми смо ти који понекад затварамо очи.
Нека нам овај празник, дан појаве Часног Крста, буде прилика да их отворимо. Да видимо Оно што никада није нестало – Светлост која и данас силази, тихо куца на наша срца и зове нас на живот.
Амин.
