Двјесто миља од мјеста гдје се налазим у Каиру до прелаза Рафах на улазу у Газу. На сувим пјешчаним пространствима сјеверног Синаја у Египту паркирано је двије хиљаде камиона натоварених врећама брашна, резервоарима с водом, конзервираном храном, медицинским залихама, церадама и горивом. Камиони стоје у мјесту под ужареним сунцем, док температура расте и прелази 35 степени Целзијуса. Неколико миља даље, у Гази, десетине мушкараца, жена и дјеце, који живе у примитивним шаторима или оштећеним зградама међу рушевинама, свакодневно бивају убијани – од метака, бомби, ракетних удара, тенковских граната, заразних болести и оног најдревнијег оружја у опсади – глади. Једна од пет особа суочена је с глађи након скоро три мјесеца израелске блокаде хране и хуманитарне помоћи.
Израелски премијер Бењамин Нетањаху, који је покренуо нову офанзиву у којој дневно гине и преко сто људи, изјавио је да ништа неће зауставити овај завршни напад, назван „Операција Гидеонова Кочија“. Објавио је да „не постоји начин“ да Израел заустави рат, чак и ако преостали израелски таоци буду враћени. Израел „уништава све више и више кућа“ у Гази. Палестинци „немају гдје да се врате“.
„Једини неизбјежни исход биће жеља становника Газе да емигрирају изван Појаса Газе“, рекао је он посланицима током затворене сједнице чији је садржај процурио у јавност. „Али наш главни проблем је пронаћи државе које би их прихватиле.“ Девет миља дуга граница између Египта и Газе постала је линија раздвајања између Глобалног Југа и Глобалног Сјевера, граница између свијета бруталног индустријског насиља и очајничке борбе оних које су најбогатије нације одбациле. Она означава крај једног свијета у коме су хуманитарно право, конвенције које штите цивиле или најосновнија и најфундаменталнија људска права – важни. То је увод у хобсовску ноћну мору у којој јаки разапињу слабе, у којој ниједан злочин, укључујући геноцид, није искључен, у којој се бијела раса са Глобалног Сјевера враћа у необуздано, атавистичко варварство и доминацију што су обиљежја колонијализма и вјековне историје пљачке и експлоатације. Сурваћемо се уназад, према мрачној утроби сопствене историје – историје која нас никада није ни напустила, већ је само прикривена шупљим обећањима о демократији, правди и људским правима. То нису били цивилизацијски домети, већ само маске за старе инстинкте моћи, пљачке и насиља. Нацисти су погодан жртвени јарац за заједничко европско и америчко насљеђе масовних покоља – као да геноциди које смо починили у Америци, Африци и Индији нису постојали, већ су само безначајне фусноте у нашој заједничкој историји. У ствари, геноцид је валута западне доминације. Према историчару Дејвиду Е. Станарду, европска колонизација – укључујући геноциде – била је одговорна за смрт и до 100 милиона домородаца између 1490. и 1890. године. Од 1950. до данас, извршено је скоро двадесетак геноцида, укључујући оне у Бангладешу, Камбоџи и Руанди. Геноцид у Гази није изузетак – он је дио једног обрасца. Он је наговјештај будућих геноцида, нарочито у свјетлу све дубље климатске кризе, која ће натјерати стотине милиона људи на бјекство пред сушама, пожарима, поплавама, пропашћу жетви, колапсом држава и масовним умирањем. То је порука натопљена крвљу коју шаљемо остатку свијета: „Све је наше – и ако покушате да нам то одузмете, убићемо вас.“
Газа сахрањује лаж о људском напретку – мит да се морално еволуирамо. Мјењају се само алати. Некада смо жртве убијали моткама или их сјекли мачевима – данас бацамо бомбе од тону на избегличке кампове, засипамо породице мецима из наоружаних дронова или их бришемо тенковским гранатама, тешком артиљеријом и ракетама. Социјалиста из XIX вијека, Луј-Огист Бланки, за разлику од готово свих својих савременика, одбацивао је вјеровање – које су дијелили Георг Вилхелм Фридрих Хегел и Карл Маркс – да историја човјечанства представља линеаран напредак ка једнакости и већем моралу. Упозоравао је да је такав апсурдни позитивизам само идеолошко оруђе којим угњетачи обеснажују потлачене.
„Сви злочини побједника, читав низ његових агресија, хладно се приказују као природан, нужан ток ствари – као да су дио неумитне еволуције, попут сила у природи… Али ток људских догађаја није нужан као што су закони васионе. Он се може преокренути у сваком тренутку“, упозоравао је Бланки. Научни и технолошки напредак, далеко од тога да сам по себи значи напредак човјечанства, може – уколико падне у погрешне руке – постати страховито оружје Капитала у борби против Рада и Слободне Мисли. „Човјечанство никад не стоји у мјесту“, писао је он. „Или иде напријед, или се враћа уназад. Пут напријед води ка једнакости, а повратак уназад – корак по корак – враћа нас преко свих облика привилегија назад у ропство, које је коначан израз ‘права на својину’.“ И додао је: „Не припадам онима који вјерују да је напредак загарантован, да човјечанство не може поново потонути.“ Историја човјека прожета је дугим раздобљима духовне пустоши и сурове тираније. Пад Римског царства није значио слободу, већ утапање Европе у вјекове биједе, незнања и притиска – у оно што данас зовемо Мрачним добом, од шестог до тринаестог вијека.
Изгубљена је техничка знања, укључујући умјеће градње и одржавања акведуката. Културно и духовно осиромашење довело је до колективне амнезије. Идеје старих мислилаца и умјетника пале су у заборав. Поновно рађање није наступило све до XIV вијека и ренесансе – а до ње је дошло захваљујући културном процвату ислама. Управо су исламски научници, преводећи Аристотела на арапски и његујући друга научна и филозофска знања, сачували мудрост антике од нестанка.
Бланки је добро познавао трагичне обрте историје. Учествовао је у низу побуна у Француској, укључујући покушај оружаног устанка у мају 1839, револуцију 1848. и Париску комуне – социјалистички устанак који је контролисао француску престоницу од 18. марта до 28. маја 1871. године. Радници у градовима попут Марсеја и Лиона покушали су да организују сличне комуне, али су у томе били неуспјешни, прије него што је Париска комуна војно угушена. Улазимо у ново мрачно доба. Ово ново мрачно доба служи се савременим средствима масовног надзора – препознавањем лица, вјештачком интелигенцијом, дроновима, милитаризованом полицијом, укидањем правне сигурности и грађанских слобода – како би се наметнула самовоља, стални ратови, несигурност, анархија и терор који су били заједничка обиљежја средњовјековног мрака. Вјеровати у бајку о људском напретку као спасиоцу значи постати пасиван пред тиранијом. Само отпор – масовна мобилизација и прекидање механизама моћи, нарочито у случајевима геноцида – може нас сачувати. Кампање масовног убијања ослобађају дивљу, потиснуту природу човјека. Уређено друштво – са својим законима, етиком, полицијом, затворима и правилима – држи те пориве под контролом. Али када се те препреке уклоне, људи постају, као што данас видимо код Израелаца у Гази, убилачке, грабљиве звијери које опијено уживају у уништењу – чак и жена и дјеце. Желио бих да је ово пука претпоставка. Није. Ово је оно што сам својим очима видио у сваком рату који сам извјештавао. Скоро нико није имун. Белгијски монарх краљ Леополд крајем XIX вијека окупирао је Конго у име западне цивилизације и борбе против ропства, али је ту земљу немилосрдно опљачкао, што је резултирало смрћу око десет милиона Конгоанаца – од болести, глади и убистава. Јозеф Конрад је ову двоструку природу – онога што јесмо и онога што тврдимо да јесмо – мајсторски осликао у свом роману Срце таме и приповијетци Напредна станица (An Outpost of Progress).
У Напредној станици, Конрад приповиједа причу о двојици европских трговаца, Кајерцу и Карлијеу, који су послани у Конго. Ова два човјека тврде да су у Африци ради ширења европске цивилизације. Али досада, гушећа рутина и, што је најважније, потпуно одсуство спољних ограничења, претварају их у звијери. Тргују робљем у замјену за слоновачу. Борe се око хране и опадајућих залиха. На крају, Кајертс убија свог ненаоружаног сапутника Карлијеа. „Били су то двојица потпуно безначајних и неспособних људи“, написао је Конрад о Кајерцу и Карлијеу, „чије је постојање било могуће само захваљујући високој организацији цивилизованих маса. Мало ко схвата да његов живот, сама суштина његовог карактера, његове способности и смјелости, нису ништа друго до израз вјере у безбједност свог окружења. Храброст, сталоженост, самопоуздање; емоције и принципи; све велике и све ситне мисли не припадају појединцу, већ маси – маси која слијепо вјерује у неодољиву снагу својих институција и свог морала, у моћ полиције и јавног мнијења.
Али сусрет са чистим, неразблаженим варварством – с праисконском природом и прачовјеком – уноси наглу и дубоку узнемиреност у срце. Уз осјећај да си сам у својој врсти, уз јасну свијест о усамљености сопствених мисли и осјећања – уз порицање онога што је навикнуто и сигурно – надовезује се присуство онога што је необично и опасно; назнака ствари нејасних, неконтролисаних и одбојних, чије узнемирујуће проваљивање распаљује машту и доводи у искушење живце цивилизованог човјека – и будаластог и мудрог подједнако.“ Геноцид у Гази разорио је све обмане којима лажемо себе и настојимо да обманемо друге. Он исмијава сваку врлину за коју тврдимо да је поштујемо – укључујући и слободу изражавања.
Он је свједочанство нашег лицемјерја, наше суровости и расизма. Након што смо испоручили милијарде долара вриједно наоружање и прогањали оне који дижу глас против геноцида, више не можемо давати моралне изјаве које би ико могао схватити озбиљно. Наш језик, од сада па надаље, биће језик насиља, језик геноцида, монструозно урлање новог мрачног доба – доба у којем апсолутна моћ, незаустављива похлепа и неукротиво варварство харају земљом.
