Овај вискорангирани хрватски комуниста захтевао је да Коминтерна и Комунистичка партија Југославије признају Србима на подручју Војне, Бањалучке и Високе крајине право на државотворно самоопредељење
Комунистичке партија Југославије је на свом Четвртом конгресу у Дрездену октобра 1928. усвојила став Коминтерне о разбијању Краљевине СХСКоминтерна је на Петом конгресу, јула 1924. дефинисала формулу разбијања Југославије (тада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца) и прокламовала нове државе, Словенију, Хрватску и Македонију. Коминтернина секција, Комунистичке партија Југославије (КПЈ), на свом Четвртом конгресу у Дрездену октобра 1928. дефинитивно усваја став централе, разрађујући и надграђујући концепт растурања Југославије, додајући на списак нових држава Црну Гору и дајући право отцепљења Мађарима у Војводини и Албанцима на Космету.
Како разграничити те пројектоване, нове ентитете који, осим Црне Горе, никад нису били државе односно како дефинисати, маркирати и рашчланити етнички замршене територије, е то није занимало професионалне усрећитеље жртава „великосрпског хегемонизма” и „српског шовинизма”.
Те две комунистичке флоскуле фигурирале су као кључни постулати, псеудоетички алиби за игнорисање кључног, српског питања: где је Србија и шта са Србима на хомогеним српским територијама који остају ван њеног магловитог опсега?!
Ту недореченост и конфузију покушао је да коригује један једини вискорангирани комуниста, Ђуро Цвијић, Хрват рођен у Загребу.
Причу преносимо према занемареној студији историчара Бранислава Глигоријевића „Коминтерна – југословенско и српско питање” (1992).
У јулу 1932. Коминтерна даје „задатке” КПЈ која потом разрађује „тезе” о акционом поступању у националном питању чији је циљ склапање „борбених споразума” са некомунистичким националистичким организацијама и групама како би се водила „акција угњетених нација”. Преведено с бољшевичког матајезика: малобројни комунисти хоће да се инфилтрирају у те, друге групације, међу „корисне идиоте” (Лењин) и да преузму вођство.
Одмах се у Берлину формира центар „Групе хрватских националних револуционара” којем су на челу Георги Димитров, Људевит Кежман и Ђуро Цвијић. Ускоро покрећу и своје гласило, берлински „Хрватски лист”. За теренски рад у Југославији ангажују се специјални кадрови обучени у Бечу и чланови КПЈ блиски некомунистичким хрватским националистима.
„Основну снагу Групе требало је да представљају присталице Хрватске сељачке странке и усташа”, наводи Глигоријевић.
За кључну фигуру пројекта изабран је Мирослав Крлежа који би, по плану, написао две пропагандне књиге и држао предавања по Европи. Али, превејани „Фриц” се нећкао и опирао, настале су велике препирке и полемике у које се укључио и Јосип Броз и почетком 1934. ствар је замрла.
Међутим, од свега је ипак остао програмски концепт артикулисан у брошури „Пут ка ослобођењу хрватског народа”. У потрази за „марксистичким утемељењем” хрватског питања аутори концепта морали су најпре ревидирати самог Карла Маркса!!!
Јер, Маркс је 1848. објавио да Хрвати „немају ни најнеопходније историјске и политичке услове за своју самосталност” и да зато „имају неизбежну контрареволуционарну улогу”. Резоном Зуке Џумхура на чувеној карикатури објављеној у „Политици”, Камило Хорватин је испеглао тај рашомон сугеришући да је Марксово мишљење „превазиђено Стаљиновом теоријом националног питања по којој је хрватски народ национално угњетен”.
Редактор текста програма и, по природи ствари, главни аутор био је Ђуро Цвијић. Констатујући право Хрвата на самоопредељење, тј. на сопствену државу, програм Групе не маркира њену територију али доноси занимљиво начело: „Подручју на којем Срби имају већину и које се компактно налази у средини хрватског националног подручја, припада право самоодређења”.
Цвијићево тумачење тог принципа гласи: „Хрватски национални териториј има облик прстена у чијој средини се налази скоро компактно српско подручје од Глине до Гламоча и од Прњавора до Плашкога. Баш зато сам ја у пројекат ’Упута за рад Групе хрватског нац. револуционарног покрета’, у програмском дијелу уметнуо став: ’Српском подручју које се налази у средини хрватског националног територија признаје се право самоопређељења’.”
Равном линијом, од Плашког до Прњавора, има 180, а од Глине до Гламоча 155 километара. Тај простор је геополитичка спона Југославије и обједињује карловачку Војну границу, Бањалучку и Високу крајину (Гламоч, Грахово, Дрвар, Босански Петровац).
Суштински, резон Ђуре Цвијића био је доктринарно принципијелан и морално обзиран.
Прво, Коминтернина експозитура звана КПЈ досетила се да у Дрездену прокламује како „великосрпска буржоазија” експлоатише и српски народ ван Србије, тј. да су „угњетени” и Срби „пречани”! Зато Цвијић, из такве премисе изводи закључак да и они имају право самоопредељења.
Тада први човек КПЈ Јосип Чижински (Чех рођен у Босанском Броду, псеудоним Милан Горкић), иако прихвата речену премису, негира Цвијићеву тезу баналном доскочицом како би се тиме „сишло с партијске линије у националном питању”?!
Друго, Цвијић луцидно пројектује шта би Србима унутар хрватског „прстена” могло да се деси. Упозорава на паролу „франковаца” и „хрватских шовиниста”, мислећи на тадашњи усташки покрет у напону: „Напоље са Србима из Хрватске”.
Чижински му цинично и злослутно узвраћа: „Партијске (комунистичке) пароле нису исте као франковачке. Али представимо да и јесу. Зашто се не би могле истаћи у том случају.”
Милан Четник
