Да ли су САД могле избећи велику финансијску кризу и крах тржишта хартија од вриједности? Ово је питање које је протеклих дана највише мучило финансијске стручњаке, економисте, владе, али и обичне људе након берзанског краха акција и обвезница 5. августа ове године.
Влада велика забринутост и зебња да би се могао поновити црни понедељак из 1987. године. Тада су берзански губици достигли 1,71 билион долара. То је припретило репризом Велике депресије.
Разлога за стрмоглави пад акција било је неколико – страх да су акције значајно прецењене, амерички трговински и буџетски дефицит те растуће каматне стопе. Као још једна битна ставка, ако не и најзначајнија, био је пад вредности долара те недостатак вере у покушаје америчке владе да може да заустави тај негативни тренд.
Нови крах, који се десио почетком августа ове године однео је 600 милијарди долара вредности акција. Десет најбогатијих људи на планети овом приликом изгубило је 45 милијарди долара. И то само за један дан. Али поставља се питање колико је то богатство које имају и реално, јер су само финансијски бројачи пали.
Страхови
Глобална тржишта су 5. августа била суочена са великом распродајом акција. Инвеститори и берзански мешетари покушали су побећи од одређених акција због страха да би САД могле да уђу у рецесију, а процјене говоре да је то 50-50. Иако један број аналитичара сматра да је најгоре избегнуто, јер су берзе у међувремену ушле у једно стање мировања, има и оних који забринуто врте главом. Упозоравају да је апокалипса можда за сада избегнута, али је болест и даље хронично присутна.
Сматрају да је питање само времена када ће неки нови црни дан сванути на берзама. То би онда до темеља могло урушити, не само амерички, већ и добар део западног финансијског система изграђеног на похлепи и шпекулацијама.
Објашњавајући своје страхове кажу да је готово неминовно да дође до пуцања балона који је направљен око вештачке интелигенције, јер су велике корпорације потрошиле на стотине милијарди долара у нешто што можда ипак не буде – револуционарна технологија која мења све. Али то није њихов једини страх. Указују на то да америчке Федералне резерве (ФЕД) предуго одржавају превисоке каматне стопе, али и да незапосленост у САД расте брже него што су многи очекивали.
Трећа ставка на коју упозоравају јесте да је добар део акција купљен на кредит, а четврта се односи на геополитичке опасности – Израел прети ратом Ирану, САД покушавају државни удар у Венецуели, рат у Украјини се наставља и НАТО потенцијално шири рат против Русије, санкције САД против Кине…
Продаје магле
Економиста Мајкл Хадсон наводи да се америчка економија све теже опоравља од разних удара и криза. Додатно отежава и то што готово 90 одсто компанија и људи у САД има кредите које је све теже сервисирати. Наводи и да је све вештачки постављено, да је и већина акција надувана, али и да је велики део такозваног раста националног дохотка у ствари финансијски принос. Како је појаснио, плаћање камата се рачуна као дио БДП-а, као и растуће цене станова, што осиромашује реалну економију.
Милијардера није брига да ли цене робе и услуга расту, јер не користе свој новац да иду у продавницу – већ само за куповину акција, што нема никакве везе са реалном економијом производње и потрошње, осим да се она пљачка, испразни, да се заради новац разбијајући компаније, задужујући их и остављајући на ледини.
Хадсон је категоричан да финансијски сектор не може бити покретач економије, јер су углавном ради о фиктивним стварима. Наводи и да САД нису опоравиле од финансијске кризе из 2008. те да је она после тога само подгрејана нултим каматним стопама, које је у то време требало да спасу банке. То је, како каже подстакло шпекуланте да позајмљују новац по ниским каматама и купују акције. Резултат – огроман прилив позајмљеног новца на берзу, али и на тржишту некретнина и обвезница.
Понзијева шема
Ништа од овога, наводи овај економиста, није имало подршку у реалној економији. Велики проблем за амерички финансијски систем, како каже Хадсон, сигурно ће представљати и започети процес дедоларизације. У том процесу Кина може играти пресудну улогу, али и остале земље чланице БРИКС-а. Народна банка Кине већ увелико распродаје своје хартије од вриједности америчког трезора, купујући злато.
Укупан износ америчког дуга који држи Кина пао је на најнижи ниво откако је ова многољудна земља приступила трговинској организацији 2001. Власти у Пекингу увиделе се да би у неком евентуалном директном обрачуну са Америком могле доживети судбину Русије, односно да би и њима могле бити конфисковане девизне резерве које имају у иностранству.
Сличне потезе вуче и Саудијска Арабија, продајући своју нафту не за доларе, већ јене. На овај начин геополитички пропелер којим су САД крчиле пут своје моћи на глобалном нивоу претрпио је неколико великих оштећења, што је амерички брод на све немирнијем глобалном мору претворило у плутајући објекат који би могао сваког тренутка да се разлупа о хриди или насуче у плићаку.
Да је овако нешто било реално очекивати може се видети из потеза милијардера Ворена Бафета, који је пре 5. августа распродао половину свог власничког удјела у „Еплу“. У питању је око 80 милијарди долара.
Хадсон сматра да је данашњи концепт неолибералне економије, попут Понзијеве шеме. Новац позајмљују и купују акције с планом да из воза искоче на вријеме, прије него што други то ураде. Оних који остану најдуже на крају страдају. Према његовим ријечима тај концепт неолибералне економије је погрешан и погубан те је стога и потонуће брода неминовно у неком тренутку. Огроман акумулирани дуг више не може бити плаћен без смањења животног стандарда. Плате ће можда расти, али ће трошкови живота много више, што ће онда довести до смањене потрошње и социјалног осигурања.
Римско царство
ФЕД то није брига, једино чега се они плаше је нестабилност тржишта те ће и даље покушати на све могуће начине да надувају сваки балон да би тржишта функционисала. Ако је цијена овога инфлација или још веће перверзне дисторзије у привреди, нека буде тако. Када рачун за надувавање балона дође на наплату, готово сигурно неће бити у виду колапса берзе. Оне се увијек могу поново надувати штампањем новца. Па ко ће онда платити највећу цену? Одговор је јасан – 90 одсто људи који живе од својих плата. Они који имају хипотеку на кућу или студентски кредит.
Оно што се последњих неколико деценија дешава на Западу неодољиво подсјећа на некадашње Римско царство. Оно се на крају распало због огромних дугова. Примјера ради амерички дуг тренутно износи невјероватних 35 хиљада милијарди и он се удвостручио у посљедњих десет година. Шта раде друге земље? Кина, Русија и остале земље БРИКС-а повлаче се из система Свјетске банке и ММФ-а. Покушавају да иду својим путем, држећи се уџбенички препорука, основних економских постулата – да учине своје економије што конкурентнијим.
