Хришћанство у румунским крајевима води порекло од првог века, по предању, доласком Светог апостола Андреја у Добруџу, крај обала Црног мора. Већ у четвртом веку постоје многе епископије, чији су архијереји учествовали на прва четири Васељенска сабора.
Иако су манастири постојали од раног периода, до четрнаестог века се мало зна о њиховој организацији. Тада Молдавија и Влашка постају независне државе са сопственим митрополитима. То доводи до ближих веза са Византијом, укључујући Свету Гору. Око 1365. у Румунију стиже Србин, Свети Никодим Тисмански (+1406, празнује се 26. децембра), рођен 1320. године. Био је монах и потом игуман у Хиландару. Познат је као велики повижник Исусове молитве, са искуственим знањем исихастичког живота, стекавши га од Светог Григорија Синаита.
У Румунији је основао низ општежитељних манастира, међу којима и велики манастир Тисмана. Његов утицај био је толики да се сматра обновитељем монаштва у тим крајевима. У исто време, монаси из других балканских земаља бежали су од Турака и доносили духовна блага у Румунију. Многи српски владари помагали су духовно Молдавију и Влашку, а витезови вере, Срби попут Висариона Сараја, бранили су Румуне од уније.
Значајну улогу у обнови вере у Румунији имао је Свети Пајсије Величковски, који је у 18. веку у Молдавији превео и штампао „Добротољубље“, што је утицало и на румунско и на руско монаштво Оптине пустиње.
ПРОПАСТ И ОБНОВА
Шездесетих година 19. века, након Кримског рата и уједињења Молдавије и Влашке, појавио се државно подржан антимонашки покрет. Под утицајем позитивистичких струја са Запада, држава је конфисковала обимна манастирска имања, претварајући многе манастире у домове за старе, затворе или парохијске храмове, све у име „друштвеног прогреса“.
Монашки постриг је био забрањен мушкарцима млађим од шездесет и женама млађим од педесет година. До краја 19. века, број манастира и скитова пао је испод двеста педесет, а број монаха и монахиња био је једва четиристо. Теолошке школе, које су вековима раније увезле схоластицизам из Украјине, наставиле су да духовно стагнирају. Духовно наслеђе Светог Пајсија настављало је да даје плод у тврђавама православља као што је манастир Черника, али је интересовање за светоотачку књижевност опадало, заједно с повлачењем исихастичке праксе.
Ипак, након Првог светског рата дошло је до нове духовне обнове у Румунији. У том периоду велики старци попут оца Јоаникија (Мороја), Викентија (Малау) и Никодима (Мандице) улили су љубав према молитви, под трезвеноумним утицајем послушања и телесног труда. Они су обликовали душе неких од највећих духовних отаца 20. века, укључујући старце Пајсија (Оларуа) и Клеопу (Илије).
ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
У исто време, румунска интелигенција се суочавала са философским струјама које су прожимале Европу. Најистакнутија међу њима била је национализам, који је натерао мислиоце да преиспитају праве темеље румунске културе. У основи је стајало питање: има ли православље и даље суштинску улогу у савременој Румунији, или га треба заменити псеудо-мистиком окултног типа?
Једна група професора, писаца, философа и песника учествовала је у овој расправи кроз часопис Гандиреа (Мисао). Међу њима је био и отац Думитрије Станилоје, који је рано увидео да је темељ румунског културног и националног идентитета управо православно духовно предање.
У почетку свог богословског рада, отац Думитрије је открио списе светог Григорија Паламе и Доборотољубље, које су га упутиле на богословље засновано на искуственом познању Бога, за разлику од схоластичких приручника којима су подучавале богословије. Добротољубље је видео као изворник аутентичне хришћанске мистике, утемељене на науци о души коју су вековима потврђивали Свети Оци, која нуди практичан пут за све хришћане, не само за монахе, ка преображењу страсти у врлине, које се окончава у љубави и јединству са Богом.
Филокалиијска духовност дубоко је одјекнула у срцима румунских верника и донела обновљени интерес за светоотачка дела. У каснијим временима спољашњег прогона, управо је та унутрашња црквена стварност, ојачана Исусовом молитвом, сачувала живот Цркве у срцима верујућих.
КОМУНИСТИ И ПРЕВАСПИТАВАЊЕ
Године 1944. комунисти преузимају власт, и покрет духовне обнове бива принуђен на илегално деловање. Многи припадници најбољег дела младе генерације, међу којима су били Ангел Папачок (будући отац Арсеније), Валерију Гафенку и Виргил Максим, већ су били ухапшени од стране власти краља Карола Другог и Јона Антонескуа, али прогон постаје још жешћи.
Како је нови исповедник, отац Георгије Калчиу, сведочио: „Желели су да створе нову генерацију, генерацију која ће изградити комунизам. Нису желели противнике, па су хапсили свештенике и монахе, интелектуалце, инжењере и научнике. Желели су да направе велику провалију између старе генерације и нове коју су хтели да обликују, па су све стрпали у затвор. Људи су осуђивани на десет, двадесет година, без икаквог суда, само зато што је било потребно уништити једну генерацију ради стварања те провалије.“
Међу ухапшенима били су и студенти, укључујући младог Калчиуа, јер су се сматрали претњом новом комунистичком режиму, будући да нису прихватали наметнуту марксистичку индоктринацију на универзитетима.
Једна од заједничких дестинација за осуђене била је чувени затвор у Питештију, где је спроведен ђавољи експеримент осмишљен да сломи ум младих и уништи њихово достојанство. Тамо мучитељи више нису били само стражари, већ и сами затвореници. Није било предаха од мучења, понижавања и присилних богохуљења. Део „преобраћења“ у „новог човека“ био је процес назван „демаскирање“ – под тортуром су били присиљени да се одрекну свега што воле: породице, пријатеља, па и самог Бога. Када би се „преобраћење“ завршило, слали су их да спроводе исту тортуру над другим затвореницима, често својим бившим пријатељима.
Овај експеримент је трајао неколико година, све док детаљи нису доспели у јавност. Неки нису преживели: били су убијени или су починили самоубиство. Они који су преживели били су пребачени у друге затворе, где је започео њихов процес исцељења, сусретима са духовницима и лаицима који су већ прошли кроз ватру страдања и постали сасуди Духа Светога.
ПОКРЕТ „НЕСАГОРИВА КУПИНА“ (RUGUL APRINS)
Иако је претња од хапшења стално била присутна, жеља за живом везом са Богом остала је снажна међу многим интелектуалцима. Године 1945, манастир Антим у Букурешту постаје средиште подземног покрета духовне обнове познатог као „Несагорива купина“ (Rugul Aprins). Покрет је био заснован на упражњавању Исусове молитве и изучавању Добротољубља, са циљем да се православна вера оживи у свом исихастичком изразу.
Учествовали су многи водећи интелектуалци, који су настојали да све људске активности, укључујући и научна истраживања, постану место сусрета Бога и човека. Покрет је такође био духовно руковођен од стране схимонаха Јована (Кулигина), избеглог руског старца из манастира Валаам, који је са собом у Букурешт донео молитвени дневник игумана Харитона, који је снажно утицао на његове следбенике.
Током истог периода, Станилоје почиње са објављивањем свог превода Филокалије на румунски језик. Између 1947. и 1948. излазе прва четири тома (наредних шест томова биће објављено тек тридесетак година касније). Овај подухват имао је огроман утицај на духовни живот народа, јер су до тада на румунски били преведени само одломци из Филокалије.
Дубина и озбиљност светоотачког учења о молитви била је откривена великим мислиоцима оног времена, а манастир Антим постао је средиште разговора о молитви срца и њеној примени. Зачудо, састанци покрета „Купина несагорива“ одржавани су скоро десет година, све док власти нису ухапсиле вође покрета, укључујући оца Данила (Санду Тудора), оца Думитрија Станилојеа, оца Романа (Брага), оца Венедикта (Гијуса), оца Софијана (Богиуа) и оца Адријана (Фагетеануа).
Румунска историчарка Кармен Марија Болокан је написала књигу „Купина која опет пламса“ и у њој изложила духовну, културну и политичку димензију овог покрета.
Покреt “Несагорива купина“ је развио богословље страдања, у коме смрт није крај, већ прелаз у виши ниво постојања – мучеништво као сведочење Христа у најдубљем православном смислу. Чланови покрета су били свесни да је време у ком живе апокалиптично јер су наступили „зли дани” (Ефесцима 5,16), у којима ће хришћанин морати да сведочи веру не речима, већ трпљењем. Свештеномученик Данило је више пута говорио да „страх од смрти није грех, али вера у живот после крста јесте победа”.
Такав однос према мучеништву био је основ духовне храбрости. Припадници покрета су учили да је свако страдање могуће преобразити у приношење себе Живоме Богу. Њихова смрт није био крај покрета, већ његов духовни врхунац: свештено мучеништво као вечна литургија.
Према сведочењима преживелих чланова покрета, затвор је за њих постао место истинског литургијског живота. У подрумима, мрачним ћелијама, с ланцима на ногама, сваког дана се одвијало тајно богсолужење, шапатонм, у уму и срцу. Пошто нису имали приступ Светим тајнама, многи су изговарали умно – срдачну молитву, настојећи да тако приме „духовно причешће” Христом. Затвореници су једни другима исповедали мисли, тугу, сумње, понекад чак и између зидова, куцањем слова Морзеове азбуке. у Ајуду је постојао и затворски хоровођа који је шапатом водио вечерње молитве.
Та искуства се у књизи Кармен Марије Болокан називају „литургија у ланцима” – то је израз који показује да присуство Божије не зависи од простора, него од срца. Као што је записано у једној молитви оца Данила:„Затвор ми постаде олтар, а ланац – епитрахиљ.”
Богословље оца Данила и његових следбеника је јасно. Христос је Личност, а не појам: „Ко не изговори Име, не зна Лице.” Саборност Цркве се остварује у страдању, а не у формулама. Покрет румунских исихаста под комунизмом показује да су најдубље промене у друштву могуће не кроз спољашњу револуцију, већ кроз унутрашње преображење. То је била тиха духовна револуција, унутар православног културног круга. Комунизам није успео да потпуно победи јер није могао да уђе у срце народа – то срце је брањено молитвом његових најбољих синова. Након пада режима, управо су бивши затвореници покрета постали кључне личности у духовној обнови. Од њих се могло сазнати оно кључно: Исусова молитва јесте „дах душе”; умно-срдачна сабраност јесте противтежа разбијености личности у модерном свету; свако је позван на пут светости, без обавезе да се замонаши. Христос је победио кроз Своје Румуне, по речи оца Данила:“Не тражим да ми тело буде сахрањено у храму, него у ћелији у којој сам се молио – јер тамо сам, у тами, видео лице Онога Кога сам знао из књига.”
Отац Данило је свети човек, јер за њега сведочи: мученичка смрт – 1962. у Ајуду, после пребијања, сахрањен је без имена, у заједничкој гробници; живот у врлинама – смирење, молитва, пост, опроштај мучитељима; духовно наслеђе – писана дела, акатисти, сведочанства; народно поштовање – већ је у молитвама присутан као свети. Иза њега је остала порука: унутрашњи молитвени живот је отпор систему који разбија личност; молитва је чин слободе, није пука обавеза; истина се среће у Божанској тишини. Ненасиље, пост, ћутање, молитва, милосрђе и живот у свету као припрема за вечност, а не за „успех“ – то су поруке велика „Горуће купине“. Јер, вера се сведочи тишином, а не револуцијом; затвор не може заробити онога ко се моли; славословље Богу је отпор рашчовечењу; светост је стварност, а не утопија. По речи оца Данила, записаној 1950. године:„Свет неће спасити институције, ни револуције, већ срца која пламте а не осуђују.”
ИСПОВЕДНИЦИ У ЗАТВОРИМА: ТЕЛЕСНЕ И ДУХОВНЕ МУКЕ
Ови исповедници су, такође, претрпели муке током затворског искуства. Физичка и психолошка мучења, изолација, ћелије пуне болести, гладовање и принудни рад били су уобичајена ствар. На пример, 1949. године, комунистичка власт је започела велики пројекат у сврху показивања моћи: ископавање канала Дунав–Црно море. Затворски логори су подигнути дуж целе планиране трасе канала, а до 1950. године били су попуњени до максимума.
Само у тој години четрдесет хиљада робијаша радило је на каналу, копајући лопатама и пијуцима. За четовође бирани су обични криминалци, који су били подстицани да физички злостављају верске и политичке затворенике. Оброци који су им били намењени никада нису стизали до њих, па су затвореници били присиљени да лове мишеве и једу траву како би преживели. Процењује се да је до двеста хиљада људи умрло у четири године колико је рад на каналу трајао. 1953. године пројекат је заустављен јер није успео.
СВЕДОЧЕЊЕ ОЦА ГЕОРГИЈА КАЛЧИУ
Ипак, супротно намери комунистичког режима, затвори су постали расадници духовног живота, претварајући се у школе истинског хришћанства. Филокалијска мудрост, која је за многе интелектуалце из покрета „Несагорива купина“ била тек теорија и реч, добија живот кроз страдања у затворском систему.
У каснијим годинама, отац Димитрије Станилоје ће исповедити да му је време у затвору било први пут када је могао да се моли без престанка, умом у срцу. А отац Георгије Калчиу је у једном интервјуу рекао:„У затвору смо водили најдуховнији живот. Достизали смо духовне висине до којих не можемо допрети у овом свету. Изоловани, укотвљени у Исуса Христа, доживљавали смо радости и просветљења која овај свет не може да пружи. Нема речи којима се та осећања могу описати. Они који нису прошли кроз то искуство не могу да разумеју да смо у затвору могли бити срећни.“
Заборавио сам да вам кажем да у ћелијама није било прозора, није било светлости. Ноћу је једина светлост долазила из ходника, али само мали трачак светлости. Живео сам у некој полутами.
Послали су ми новог стражара. Он је био председник затворске комунистичке организације. Био је веома лош човек. Никада нисам видео таквог човека који је био лош као он. Заиста, мислим да је био ђавоиман јер је тачно знао где да ме погоди – на првом месту, речима, знао је како да ме увреди. Никада ме нико није толико понижавао као овај човек. Био је простак, необразован; али ђаво га је научио како да ме погоди у душу, у веру, у осећања. Време проведено са њим је било као дан у паклу. Са ђавољом истрајношћу, узнемиравао ме је сваки пут кад сам био на молитви, сваки пут када сам служио Литургију, и док сам размишљао. Тачно је знао време, чак и ако сам шетао по ћелији. Знао је да размишљам. Ђаво је знао да сам у додиру са Богом.
Рекао сам вам да сам добио парче хлеба. Био је за читав дан – заправо, за два дана. Тако, ако бих добио парче хлеба у петак, сачувао бих комадић за Литургију у недељу.
С времена на време би се дешавало да су стражари улазили у ћелију да би је претражили. То је било стално. Ништа не би нашли; ништа нисам имао сем воде, посуде за физиолошке потребе, дрвене даске на зиду, јастука и неког ћебета. (Давали су ми јастук и ћебе ноћу, а ујутру сам морао да их вратим.) Све је било видљиво, тако да су претраживали ћелију само да би нас терорисали и понижавали. Било је десет или дванаест стражара; ходник их је био пун, и били смо присиљени да свучемо одело и стојимо наги пред њима. Био сам веома мршав због ситуације и они су се шалили на мој рачун да би ме увредили. ,,Види ти њега”, рекли би, ,,то је човек Божији. Види ти њега, хтео је да избаци Чаушескуа из земље” и тако даље. Стајати десет-петнаест минута пред њима потпуно наг; то је било веома понижавајуће и они су то знали.
Тако, једном месечно, долазили су у ћелију да ме понизе. Користећи ту прилику, узимали су све из моје ћелије. Парченце креде или хлеба – било шта – нисам смео да имам у ћелији. Једне суботе су ми одузели хлеб који сам чувао за Литургију, да сутрадан не бих имао прилику да служим. У то време је један стражар, наручито лош, био у смени. Била ми је потребна Литургија, као најузвишенија утеха моје душе. Служење недељом ми је пружало духовну силу за остатак седмице. Неслужење Литургије је означавало да немам ништа читаве седмице, да немам ништа да ме одржава. Мислио сам да је ђавоиман и био сам уверен да нећу добити ништа од њега. Тако сам следећа два или три сата, одмеравао какве ће бити последице ако га замолим за хлеб, или ако га не замолим за хлеб на коме могу да служим Литургију.
Најзад сам покуцао на врата. Обично, ако бих покуцао на врата, стражари никада нису одговарали. Приморали би те да чекаш сат времена. Због тога смо избегавали да куцамо на врата. Током тог сата чекања, ум би почео да замишља шта ће се десити, будући да је стражар могао да позове остале стражаре да уђу у ћелију и да те пребију зато што си покуцао на врата. Или су двојица или тројица могла да дођу и да те извређају и претраже ћелију, и тако даље. Наш ум би био тако узбуђен, а машта тако пренапрегнута због тог чекања да ти се чинило да је боље да будеш мучен.
Тако је и моја душа била у невољи због маштања, и много сам жалио што сам покуцао на врата. После сат времена, стражар је отворио шпијунку (прозорчић на вратима) и питао ме шта хоћу. Рекао сам:,,Господине, дај ми парче хлеба, јер хоћу да служим Литургију”. Погледао ме је као лудака! Знате, био је стражар у затвору скоро двадесет година и хиљаде затвореника му је тражило хлеб зато што су гладни. Али замолити њега, ђавоиманог човека, за хлеб да бисте служили Литургију, то је било апсолутно ван памети. Тако, погледао ме је, затворио врата и изашао. Био сам веома тужан и моја машта је поново почела да ради; стварно, изгледало ми је као крај живота. Онда, после још сат времена је дошао и дао ми хлеб. Дао ми је читаво парче – не само мало парче, већ следовање за читав дан. Нисам могао да верујем. Гледао сам хлеб у руци и нисам био сигуран – можда је то само моја маштарија. Био сам веома срећан. Служио сам Литургију и стражар ме ниједном није прекинуо. Читав ходник је био у апсолутној тишини. Никада нисам имао такву Литургију! Стварно сам осећао Божије присуство и осећао Христово присуство. Мала салвета је била мој антиминс. Сачувао сам је. Био сам тако срећан. Молио сам се за њега. Веома касно поподне, пре него што је дошла следећа смена, дошао је поново. ,,Оче” – то је био први пут да ме позвао ,,оче” а не ,,попе” – ,,немој да кажеш никоме да сам ти дао хлеб. Ако мој командир сазна, уништиће ме”. Рекао сам: ,,Како можеш то и да замислиш? Ти си анђео Божији који ми је донео у ћелију Тело Христово. Служио си Литургију са мном! Ти си налик на свештеника”. Од тада ме никад није увредио, и за време службе док је он стражарио владала је највећа тишина тако да сам могао да се молим, да размишљам, па чак и да служим Литургију.
Дакле, можете да видите чудо у томе. Нисам тражио од Бога да учини чудо. Најважније чудо које је Бог учинио током моје затворске казне је било чудо у срцу; не то да сломи врата, да ме ослободи, да пошаље своје анђеле у моју ћелију, већ да промени срце мог мучитеља. Нема већег чуда од тога.“
Чудо је основа вере хришћанске – пре свег, чудо обраћења људске душе.
ЗАТВОРИ КАО ШКОЛЕ
Слично томе, отац Арсеније ( Папачок ) говорећи о свом заточеништву почетком четрдесетих година, под режимима краља Карола и Јона Антонескуа, изјављује:„Никаква друга припрема није могла пружити такве могућности за раст у вери, за духовно продубљивање, за живи однос са Богом, као што су то омогућавала страдања у затвору.“
Често је Морзеова азбука била једини начин комуникације међу затвореницима, па су се исповести обављале куцкањем по зидовима. Да би се затвореницима ускратио духовни и интелектуални живот, власт им је забрањивала поседовање књига, дневника, па чак и обичног папира.
Када би услови били нешто блажи, затвореници су користили богатство знања које су поседовали многи угледни умови. Као што је сведочио архимандрит Јустин (Прву):„Било нас је свакојаких тамо: учитеља, професора, инжењера, лекара, правника, свештеника. Сваки је учио од других. То је била школа, универзитет живота у сваком погледу. Неки су учили немачки и италијански. Теолози су предавали догматику, читали молитве, химне, акатисте – све. Сви смо учили једни од других. Тако се одржавала искра живота; тако смо опстајали.“
ЖИВОТ ПОСЛЕ ЗАТВОРА
Године 1964. влада је прогласила општу амнестију, и већина политичких и верских затвореника је ослобођена. Скоро сви духовни оци Румуније били су једном или више пута хапшени за четврт века. Неки су поново хапшени. Отац Георгије Калчиу, који је већ провео шеснаест година у затворима, био је поново ухапшен 1978. године, када је осуђен на још шест година затвора.
Често су их пребацивали из манастира у манастир или стављали у кућни притвор. Чак и када им је било забрањено да се обраћају народу, само њихово присуство у друштву било је сведочанство силе Христовог страдања на Крсту и победе над смрћу.
Након пада Чаушескуовог режима 1989. године, многи затворени манастири су поново отворили своја врата. Расејани широм Румуније, преживели исповедници прихватили су нови подвиг: одрицали су се одмора како би утешили стотине људи који су свакодневно долазили да их виде.
Отац Арсеније (Папачок) говорио је:„Стално исповедам народ. То ми је најнапорније послушање! Али тешим се мишљу да Бог то тако жели, и да не треба да имам разлога за тугу. Сачувај Боже! Не треба бити тужан! Морамо бити у стању непрестане радости која нас држи усправним и покреће… Ништа није изгубљено докле год је вера чврста, душа се не предаје и човек поново подиже главу!“
Вера је победила. Комунизам је пропао, а Црква је опстала. На знање свима који данас гоне Цркву.
Владимир Димитријевић
