Колубарска битка, највећа коју је српска војска водила у Првом светском рату, почела је 1914. године на фронту широком око 200 километара од Београда до Гуче. Српска војска је после месец дана тешких борби до ногу потукла Пету и Шесту аустроугарску армију под командом генерала Оскара Поћорека.
Српска врховна команда (СВК) се надала да ће јој набујале реке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цену задржати, јер је планирала да са тих позиција крене у противнапад. Српске трупе успеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше процене Оскара Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице. Због тога он 20. новембра у борбу уводи 15. и 16. корпус VI армије.
Увођење нових снага приморало је I армију (која је била бројчано нађачана) да се повлачи. Она у ноћи 21. на 22. новембар заузима нове положаје на гребену Сувобора. Али већ током поподнева 22. на линију фронта избијају Аустроругари.
Противнапад
Живојин Мишић почиње да планира противнапад са Сувоборских положаја. Али због тешког стања у Маљенском одреду одустаје од те идеје. То се показало као добра процена, јер аустроугарска војска већ 24. новембра у огорченој борби разбија Маљенски одред (у борби је погинуо и командант одреда). Овај пораз приморава лево крило Прве армије на повлачење на линију Игриште-Бабина Глава-Подови. Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка. Због тога се Моравска дивизија I позива повлачи на Кремницу, што приморава повлачење десног крила III армије.
Живојин Мишић 26. новембра оцењује ситуацију у којој се I армија налази као јако лошу. Стога се одлучује да остане на тренутним положајима још неколико дана да не би угрозио цео фронт српске војске. Али се не излажући могућем поразу и да на време повуче главнину снага на положаје западно од Горњег Милановца. Односно линију Липе-Трипавац-Мрамор(457)-Главица(530)-лева обала Дичине, као и повлачење обезбеди заштитницама.
Сходно развоју ситуације, односно услед губитка: Конатице, Лазаревца, Човке, Губоша и Маљена, српска врховна команда одлучује да изврши припреме за повлачење на нове положаје, на шта ју је нагонио и сувише широк фронт. Српска врховна команда истог дана премешта своје седиште из Београда у Крагујевац. Као последњи покушај да се непријатељско надирање заустави, издата је директива Обреновачком одреду да изврши напад на Аустроугаре код Конатице и Степојевца, а II армији да помогне овај напад.
Последице битке
Колубарска битка је значајна због тога што Аустроугарска није успела да својим снагама уништи Краљевину Србију. Због тога су Централне силе и током 1915. године приморане да се боре на три фронта. И што је још битније Немачка је била приморана да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт. Тиме су ослабљене њене снаге на преостала два фронта, а самим тим и њене шансе да успешно елиминише један од њих.
