Исусова молитва – „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“ – једна је од најдубљих и најснажнијих молитава у хришћанској традицији, посебно у православљу.
Њени корени сежу у рано хришћанство, а надахнута је новозаветним стихом из Јеванђеља по Луки (18,13), где цариник, свестан свог греха, моли Бога: „Боже, милостив буди мени грешноме.“ У свом пунијем облику, молитва у себи обједињује исповедање вере (Исус Христос је Син Божији), признање греха и мољење за милост.
Исусова молитва се почела интензивније упражњавати у раној монашкој традицији пустињака Египта, Палестине и Синаја, од 4. века па надаље. У првим монашким заједницама, она је служила као стална унутрашња молитва коју су монаси понављали да би непрестано били у присуству Божијем.
Шта представља Исусова молитва хришћанима?
Исусова молитва је више од речи – она је животни став, компас у животу православног хришћанина. Њена моћ лежи у простоти и дубини. Понављајући ову молитву, хришћани не само што призивају име Божије, већ улазе у разговор са Христом, у постојано покајање и заједницу са Богом.
Свето Писмо више пута наглашава важност призивања Божијег имена, а у Исусовој молитви то се чини на најконцентрисанији и најличнији начин.
Молитва служи као духовно оружје у борби са страстима, злим мислима и унутрашњим немирима. Понављајући је, човек се смирује, стиче сабраност и постепено улази у стање унутрашњег мира и љубави. Св. Јован Лествичник је писао да је Исусова молитва „веза између човека и Бога која не попушта“.
Исихазам и молитва срца
Посебно важну улогу Исусова молитва добија у традицији исихазма, развијеној у манастирима Свете Горе. Исихасти су развили технике дисања и телесне сабраности које помажу вернику да молитву усели у срце – да не буде само изговорена, већ да постане део бића. Тада се говори о „молитви срца“, стању у којем душа стално и тихо изговара молитву, чак и када човек ћути.
Ова пракса је нарочито описана у славној књизи „Мудри пустињак“ и у „Причама руског ходочасника“, где главни лик учи да не престаје да изговара Исусову молитву, чак ни у сну, што води ка дубоком унутрашњем просветљењу.
Молитва као начин живота
Исусова молитва није намењена само монасима. Њу изговарају и мирјани, у свакодневним животним ситуацијама – у тренуцима страха, туге, радости или одлуке. Она постаје унутрашњи ослонац, стално подсећање на Божије присуство и љубав. Многи хришћани сведоче да су у најтежим тренуцима управо кроз ову молитву доживели мир и наду.
Дозивање живог Христа, Спаситеља
Свети Оци Цркве често подсећају да се у имену Исусовом налази спасење. Изговарајући Исусову молитву, хришћанин не дозива апстрактну силу, већ живог Христа, свог Спаситеља. То је молитва која приближава душу Богу више него било која друга, јер садржи све – веру, љубав, покајање, молбу и исповедање.
Исусова молитва није само једна од хришћанских молитвених формула. Она је дубоки унутрашњи позив Христу, позив на милост, присуство Божије и спасење оног који је изговара. У својој једноставности, она открива неисцрпну дубину. Њена моћ се не налази у магичним речима, већ у отворености срца онога ко је изговара. Зато је она вековима била и остала молитва срца – најличнији израз човека који тражи Бога.
