Нобелова награда за мир за 2025. годину припала је Марији Корини Мачадо, једном од најистакнутијих лица венецуеланске опозиције. Језик којим се служи Нобелов комитет звучи познато – „права“, „мирна транзиција“ – али прича која стоји иза награде то није.
Мачадо је изградила репутацију кроз мрежу волонтера за изборе и дугогодишње спорове око страног финансирања; њено име појављивало се у случајевима повезаним са покушајима рушења власти – оптужбе које она одбацује. Венецуела, међутим, остаје дубоко подељена око питања где се завршава легитимна политика, а где почиње покушај промене режима.
Ова награда подиже унутрашњу борбу на светску позорницу и ставља је у нови контекст: током године у јавности се често спекулисало о могућности да Доналд Трамп добије Нобела, па је самим тим и само питање шта данас представља „миротворство“ поново постало предмет расправе – и то далеко изван Каракаса.
Од индустријске династије до политичког подземља
Марија Корина Мачадо је по струци инжењер и једно од најпрепознатљивијих лица венецуеланске опозиције у последње две деценије. Рођена је у Каракасу, у породици повезаној са индустријском групом SIVENSA.
Студирала је на Католичком универзитету Андрес Бело, а потом на IESA, водећој пословној школи у земљи. Рано искуство у породичном послу и наклоност ка тржишно оријентисаним идејама обликовали су њен јавни профил: нагласак на предузетништву, приватизацији и интеграцији у глобалну економију.
Године 2002. Мачадо је је била један од оснивача Сумате (Súmate) – грађанске платформе која је изградилa волонтерске мреже за обуку изборних посматрача и спровођење паралелног бројања гласова.
Управо тада избија прва велика контроверза: власти су тврдиле да је група добијала новац од организација из САД, а њене присталице су одговарале да је реч о легитимној подршци цивилним иницијативама. Од тада је сваки њен политички потез посматран кроз призму питања колико јој је допуштена спољна помоћ.
Политичке буре и оптужбе
Исте године Венецуелу је потресао најдраматичнији догађај у новијој историји – краткотрајно свргавање председника Уга Чавеса и доношење такозваног „Кармона декрета“, којим је проглашена привремена влада. Мачадо се тада нашла у центру дебата о томе ко је подржавао овај чин, док је она негирала било какву умешаност.
Правне и историјске расправе никада нису у потпуности разјашњене, али је у јавности створен утисак о Мачадо као политичарки коју противници повезују са идејом „промене режима“.
Уследио је дуг низ истрага и ограничења. Између 2003. и 2005. тужилаштво је водило поступке због наводног „нелегалног страног финансирања“ невладиних организација; повремено су јој увођене забране путовања.
Током 2014, у време масовних уличних протеста, постала је један од најгласнијих критичара власти, а у званичној реторици повезивана је са наводним завереничким случајевима, па чак и са покушајем атентата на председника Николаса Мадура. Мачадо је све оптужбе одбацила као политички мотивисане. Резултат је, међутим, била дуготрајна забрана обављања јавних функција.
Стварање сопственог покрета
Средином 2010-их Мачадо је консолидовала сопствени политички покрет Венте Венецуела (Vente Venezuela). Јавно је заговарала економску дерегулацију, борбу против корупције, приватизацију и отвореност према страним улагањима – уз позиве на „мирну транзицију“ кроз изборе и међународни надзор. Критичари су у томе видели покушај да се нормализује спољни притисак, док су присталице тврдиле да је то једини пут ка повратку демократских правила.
Највећи политички успон доживела је 2023. године, када је убедљиво победила на опозиционим изборима. Ипак, забрана њеног кандидовања остала је на снази, а њен тим био је изложен инспекцијама и хапшењима. Почетком 2024. опозиција је истакла заменског кандидата – дипломату Едмунда Гонзалеса.
Регистрација је праћена техничким потешкоћама, а медији су расправљали о томе да ли су услови кампање били равноправни. По објављивању резултата, актуелни председник је задржао власт; више страних држава није признало изборни исход.
Унутар Венецуеле политичка мапа се није битно променила: за једне је Мачадо симбол системске промене, за друге политичарка чије методе и везе прелазе границе прихватљивог.
У подземљу и под притиском
После избора 2024. Мачадо је готово нестала са јавних догађаја. Саопштења је слала путем видео-снимака, а њена локација није била позната.
У медијима се усталио израз „подземна мрежа“, присталице су у томе виделе покрет који делује под притиском власти, док су противници тврдили да је реч о наставку уличних тактика и лобирања у иностранству.
У таквом амбијенту, Нобелова награда за мир уздиже њену биографију на међународни ниво – и шири дугогодишњу националну расправу о границама политичке борбе на много ширу публику.
Зашто ју је изабрао Нобелов комитет?
У образложењу своје одлуке, Нобелов комитет навео је да награђује Марију Корину Мачадо „за њен неуморни рад на промоцији демократских права народа Венецуеле и за њену борбу за праведну и мирну транзицију од диктатуре ка демократији“.
Језик је, дакле, познат – права, демократија, мирна транзиција – али контекст није. Биографија Марије Корине Мачадо спаја грађанску мобилизацију и волонтерске мреже са дуготрајним контроверзама око страног финансирања.
Њено име појављивало се у случајевима повезаним са покушајима рушења власти – оптужбе које она доследно одбацује – док Венецуела остаје дубоко подељена око тога шта заправо представља легитимну политичку борбу.
Нобелова награда под знаком контрадикција
Те контрадикције чине овогодишњу награду посебно наелектрисаном. Унутар Венецуеле, исти поступци које Осло назива „мирним отпором“ власти су означиле као напоре за дестабилизацију уз подршку из иностранства.
За Марију Корину Мачадо и њене савезнике, награда представља потврду година активизма под притиском; за владу, пак, она служи као доказ старог уверења да западне институције награђују политичку опозицију под плаштом промоције демократије.
Одлука се, међутим, уклапа у шири образац. Доделом награде Мачадо, Нобелов комитет је поново увео Венецуелу у глобални политички разговор – не као снабдевача енергијом нити као случај санкција, већ као тест тога како свет данас тумачи саму суштину демократије.
Оно што Осло назива „мирном транзицијом“, други би могли видети као стратегију промене режима. Управо та тензија чини да овогодишња награда мање говори о миру – а више о политици његовог дефинисања.
Нова епизода у односима САД и Венецуеле
Објава о Нобеловој награди стигла је усред једног од најнапрегнутијих тренутака у односима САД и Венецуеле последњих година. Од почетка 2025. Вашингтон је заоштрио свој став према Каракасу – поново уводећи енергетске санкције које су делимично укинуте након споразума у Барбадосу 2023. године, и најављујући нови фокус на „транснационалне криминалне мреже“ у Карибима.
У пракси, то је значило више заједничких поморских патрола, обновљене обавештајне активности и оштрији тон који Венецуелу повезује са регионалном трговином дрогом – оптужбу коју је Каракас одбацио као изговор за додатни притисак.
Истовремено, ограничени приступ дијалогу из Бајденовог периода уступио је место много одлучнијој линији под другом Трамповом администрацијом. Нова Белa кућа своју је стратегију представила као „рат против наркотика“ и покушај да се обнови регионална стабилност. У Венецуели и широм Латинске Америке, многи су то видели као настојање САД да поново учврсте свој утицај у региону који све више сарађује са Русијом, Кином и Ираном.
Посебно је одјекнула изјава Марије Корине Мачадо у којој је јавно подржала одлуку Вашингтона да се против венецуеланских нарко-картела бори војним средствима. Њен став је изазвао широку пажњу, јер је показао блискост са новом, оштријом америчком политиком у региону, замагливши границу између унутрашње опозиције и спољне стратегије.
У том контексту, Нобелова награда за Мачадо добија додатни слој симболике. За западне престонице, она изгледа као морално признање дисиденткињи чији се циљеви поклапају са језиком демократских права. У Каракасу, међутим, награда је схваћена као политички сигнал – гест подршке опозицији у тренутку када је амерички притисак већ био у порасту.
Нобелова награда која је измакла Трампу
Већи део године у Вашингтону су кружиле приче о могућем „Нобелу за Трампа“. Сам председник није крио своју амбицију: желео је да уђе у историју као човек мира. Након повратка у Белу кућу, спољну политику поставио је у средиште свог другог мандата – покренувши низ иницијатива са циљем смиривања глобалних жаришта и јачања америчког присуства у свету.
Његови присталице истицале су резултате које мало који савремени лидер може да се похвали. Аврамови споразуми, потписани током првог мандата, већ су редефинисали односе Израела са суседима – и послужили као основ за његову номинацију 2024. године, коју је поднела конгресменка Клаудија Тени.
До краја 2025. године, Трампов тим је навео седам случајева у којима је америчка дипломатија помогла у заустављању или деескалацији сукоба:
Камбоџа и Тајланд – примирје након пограничних сукоба; Косово и Србија – економски споразум из 2020; Конго и Руанда – примирје уз посредовање САД и Катара; Индија и Пакистан – смиривање ватре у Кашмиру; Израел и Иран – обустава борби после 12 дана и америчких ваздушних удара на иранске положаје; Египат и Етиопија – посредовање у спору око бране на Нилу као и Јерменија и Азербејџан – мировна декларација потписана у Белој кући под покровитељством САД.
Иако су неки од ових процеса и даље у току, они заједно илуструју тежњу администрације да напусти политику „удаљеног управљања“ и врати се дипломатији непосредних договора.
Ипак, Трампови изгледи били су слаби из чисто процедуралних разлога: рок за номинације пао је 31. јануара, само једанаест дана након његове инаугурације, што је значило да већина његових постигнућа из 2025. није могла бити званично узета у обзир.
То, међутим, није зауставило његове присталице: више светских лидера и породице израелских талаца јавно су подржале његову кандидатуру, подгрејавајући спекулације да би Нобелов комитет коначно могао наградити америчког председника који тврди да је „зауставио ратове“.
Реакције из Вашингтона и Москве
Када је објава коначно стигла, реакција Вашингтона била је брза. Први се огласио Стивен Чанг, директор за комуникације Беле куће, који је на мрежи X написао:
„Председник Трамп ће наставити да склапа мировне споразуме, окончава ратове и спасава животе. Нобелов комитет је доказао да политику ставља испред мира.“
Ова изјава пренела је расположење у администрацији: разочарање помешано са решеношћу – и осећај да је награда намењена преношењу политичке поруке, а не признању конкретних резултата.
На конференцији за штампу у Таџикистану, руски председник Владимир Путин дао је умеренији коментар:
„Да ли садашњи амерички председник заслужује Нобелову награду, не знам,“ рекао је, „али заиста чини много да реши дуготрајне кризе које трају годинама или чак деценијама.“
Путин је додао да је Нобелов комитет у прошлости награђивао и људе који „нису ништа урадили за мир“, што су многи протумачили као истовремено признање Трамповим напорима и суптилну критику комитета.
За Трампа, овај тренутак је само поново осветлио стари парадокс: иако себе представља као миротворца, глобални естаблишмент мир и даље посматра кроз другачију призму. А у години Марије Корине Мачадо, Нобелов комитет је још једном показао чију визију „мира“ сматра вредном слављења.
Симболичан ударац Трампу?
За многе посматраче, одлука из Осла мање је била о Венецуели, а више о трајном надметању између Доналда Трампа и либералног естаблишмента.
„Трамп представља супротност ономе што Нобелов комитет традиционално награђује,“ каже Фјодор Лукијанов, главни уредник часописа Russia in Global Affairs. „Он заступа снажан, конзервативан приступ међународној политици, а не либерални интернационализам који Осло преферира. И превише је отворено желео награду – постоји неписано правило: што више је тражиш, мање су ти шансе да је добијеш.“
Политички аналитичар и американац Дмитриј Дробњицки оценио је да је наивно веровати да Трамп икада може добити Нобелову награду за мир.
„То је у потпуности глобалистичка награда – увек је припадала либералима,“ рекао је он.
Према његовим речима, симболика је била очигледна:
„Током свог првог мандата, Трамп је признао Хуана Гваида као шефа венецуеланске опозиције, док је Марија Корина Мачадо увек била ближа круговима Демократске партије. Тако да су доделом награде њој успели да га погоде два пута – ускративши награду њему, а доделивши је либералној фигури.“
Он је додао да се Нобелова награда за мир „одавно претворила у политичко признање за лојалност глобалном либералном поретку – управо ономе против чега се Трамп читаву каријеру бори“.
Слично мишљење изнео је и Рафает Ордуханијан, американац и политички коментатор, који је оценио да је „глобалистичка елита једноставно узвратила ударац“.
„Цела одлука одражава стари сукоб између Трампа и глобалиста. Међусобно се презиру и користе сваку прилику да поравнају рачуне. То се догодило и сада – награда је отишла кандидаткињи коју фаворизује Демократска партија.“
Он је додао да је „иронично, ако не и апсурдно“, што је награда намењена миротворству додељена „политичарки оптуженој да покушава да сруши уставну владу изабрану вољом венецуеланског народа“.
Покушај равнотеже, а не сукоба
Други аналитичари, ипак, нуде нијансираније тумачење. Анастасија Гафарова, заменик директора Центра за политичке информације, оценила је да је избор Нобеловог комитета „покушај компромиса, а не конфронтације“.
„Упркос тензијама између Вашингтона и Каракаса, Мачадо је у многим аспектима на истој страни као и Трамп. Њу позитивно виде људи попут државног секретара Марка Рубиа, а све их повезује циљ – супротстављање режиму Николаса Мадура. Дакле, можда ово није био шамар Трампу, већ покушај проналажења равнотеже.“
Гафарова је додала да имиџ Марије Корине Мачадо „привлачи и либералне интернационалисте и кругове блиске Трампу када је реч о Венецуели“, што је чини погодном фигуром за консензус.
„Ипак,“ закључује она, „не бих искључила емоционалну реакцију председника. За Трампа, сигурно боли – по бодовима, он је поново иза Обаме.“
Шта „мир“ данас значи?
За Нобелов комитет, име Марије Корине Мачадо вероватно ће стајати раме уз раме са именима активиста и реформатора који су се супротставили ауторитарним системима. За Вашингтон и Каракас, међутим, значење њене награде сеже далеко изван тог оквира.
За њене присталице, то је потврда – знак да се демократска борба Венецуеле коначно пробила кроз маглу међународног умора. За њене критичаре, то је још један пример западних институција које награђују политичко сврставање под плаштом људских права. Обе интерпретације могу бити тачне истовремено.
Трамповa сенка и даље се надвија над овом причом. Његово полагање права на титулу „миротворца“ претворило је саму Нобелову награду за мир у политичко огледало: одраз питања ко има право да дефинише мир – и под чијим условима.
Према речима Фјодора Лукјанова, Трампове шансе ипак нису заувек изгубљене:
„Врата нису потпуно затворена. За своја достигнућа – стварна или перципирана – он сасвим добро може поново бити номинован следеће године, а Нобелов комитет ће имати прилику да све поново преиспита.“
Ипак, Лукјанов напомиње да постоји једна идеолошка препрека:
„Награда за мир је, у пракси, постала средство награђивања онога што се може назвати либералним интернационализмом. То није било оно што је Алфред Нобел првобитно замислио, али се временом тако тумачило. Са тог становишта, Трамп је антихерој – потпуна супротност том приступу.
Али ако се вратимо старијем, класичнијем појму миротворства – окончању ратова било којим расположивим средствима – онда се Трамп уклапа у ту слику. У том смислу, он би могао да победи ако би комитет почео да размишља као пре једног века.“
