Осим светитељевих мошти Горњи манастир је познат и по бројним историјским догађајима.
На данашњи дан 1853. године, у току првог похода Омер-паше Латаса на Црну Гору, војвода Мирко Петровић и Новица Церовић са групом црногорских ратника утврдили су се у Острошком манастиру да би спречили турски удар на Горњи манастир и сачували мошти Светог Василија.
У страху да ће их Турци надвладати и спалити мошти светога Василија, књаз Данило тадашњи владар Црне Горе наредио им је да напусте манастир, али само да гледају да изнесу мошти светог Василија како не би пале у руке Турцима.
Борба је трајала девет дана
Деветодневна битка, позната и као ‘девет крвавих дана’, једна је од најславнијих битака Црне Горе. Одиграла се на широком простору, али иако бројнија Турска војска, надвишена је у јунаштву управо под стенама Острога где ју је предводио књаз Данило.
Војвода Мирко (отац књаза Николе) је, са својим снагама, тешка срца устукнуо и напустио даљу одбрану Жупског манастира, па се повлачио и утврдио у Острогу, где се 11. јануара 1853. године затворио у Горњем манастиру, са групом одабраних бораца, решених да погину или да одбране манастир. Захваљујући таквој одлучности ова одбрана је дата са таквим поштовањем какво се ретко среће у историји ратовања.
Што су Турци, у таласима, јаче наваљивали, у толико је код бранилаца степен отпора и храбрости све више растао. Једино тако могли су се неустрашиви браниоци Острога одржати за оних „девет крвавих острошких дана“. Архимандрит острошки, Никодим Раичевић, за сво време опсаде налазио се у Горњем манастиру са осталим заточеницима и монасима, храбро се држећи и храбрећи ове јунаке.
Војвода Машо Врбица, Мартиновићи, Матановићи и остали браниоци су успели да одбране манастир уз помоћ пристиглих бораца под вођством Пера Томова, брата Његошевог, и сердара Мила Мартиновића из Бјелопавлића коју су извојевали важну битку против Турака код Вражегрмаца. Они су успели да се пробију кроз турске редове и уз помоћ калуђера преко Чева и Пјешиваца и реке Зете пренесу свечеве мошти на Цетиње.
Архимандрит Никодим је сведочио о тзв. „Острошким гранатама“; да је приликом бомбардовања манастира војвода Крцо Петровић Његош, голим рукама ухватио и „вратио“ гранату Турцима, а да је Мирко успео да, сав испечен угаси фитиље на две гранате које су улетеле у сам манастир. Мошти су са Цетиња поново враћене у Острог касније исте године 6.маја, на празник Ђурђевдан.
